Свет

ZA NEKOLIKO STOTINA MARAKA U POKRAJINSKOM SUP-u KOSOVA PRODALI SU MI KOLAC KOJI SU MUČENIKU ĐORĐU MARTINOVIĆU ALBANCI NABILI U UTROBU!!!

D ovnnvvafalsi* siflaU SU W €Ba *■*€•« Irena Kovačevlć

IMT£T7 JiTi) i) 1 1 iiuTMI MiLOßffiD BflliĆ. režiser iz Beograda posiednju deceni|u pe oosvßtio hnrhi za istinu o slučaju Đorda v:.'' r - :~’ r, L .. ij'i' ----- ■_ pre tažno daset aodlißia. I. maja 1985. godina. ta eksldHzl'imoi iepovasti za "Svat" olkriva do sada nepoznaie detaiie veaaßß za nfegovu karljani i pomeniiti slučaf koji je sbßiežia aečatak "događania siaMđa" sredinom osamdaselih;

ilorad Bajić, režiser dokumentar- nog filma iz Beogi'ada, minulu deceniju svog stvaralačkog života posvetio je i borbi za istinu o gnusnom zločinu nad Đorđem Martinovidem, koji se desio 1. maja 1985. godine. Ekskluzivno u redakciju "Sveta" doneo je da pokaže kolac sa đrškom, dugačak 25 i širok 7,5 centimetara, pomodu koga je Đorđu Marinovidu, na njegovoj njivi Jaruga kraj Gnjilana na Kosovu, nabijena flaša u utrobu kroz rektum, skroz do desnog porebamog luka. Počinioci ovog zločina ni njihovi saučesnici nikada do danas nisu izvedene na sud, pa samim tim slučaj Maitinović, koji je svojevremeno izazivao ogromnu pažnju javnosti, nije okončan, a naš sagovomik veli da to nede biti sve dok se ne kaže pmra istina i zločinci ne izvedu pred lice pravde. Milorad Bajid kaže da je dobio "stoprocentno uverljive podatke da su taj gnusni zločin smislili i izvršili dva sestrida Sinana Hasanija, zajedno sa još jednim Albancem, koji je poznavao Đorđa Martinovida, o čemu su se oni kasnije hvalili". Svi su, koliko je Bajidu poznato. napustili Jugoslnviju. ".Jcclno vreme su živeli u Nemaćkoj, a posle je jedan

prešao u Švajcarsku. Da li su se vratili, šta je posle s njima bilo, ja ne znam. Ali samo mogu da kažem, to su onda bili relativno mladi i jaki Ijudi, kao što su i saučesnici u zločinu onda bili relativno mladi Ijudi, na visokim položajima, sa velikim autoritetima, kao što su admiral Branko Mamula, general Vladimir Vojvodić, Milan Daljević..." Milorad Bajić snimio je dva filma o Đorđu. Martinoviću: "Optužujemo" i "Strah od istine". Kada je želeo da budu prikazani na RTV Srbije, u kojoj je radio više od tri decenije, da bi joj dao otkaz 7. marta ove godine, na dan kada smo razgovarali za "Svet", "ozloglašeni Dušan Mitević i još ozloglašeniji Milorad Vučelić, rekli su mi da sam ja lud" - kaže Bajić. Dokumentarac "Jama" treći je u nizu od šest filmova koji nisu

mogli biti prikazani na državnoj televiziji, ali je na Intemacionalnom festivalu igranog i dokumentamog filma pre tri godine u Moskvi dobio tri nagrade; Kristalrd mač zlatnog viteza, veliku kristalnu vazu i sliku slavnog mskog umetnika Balabajeva "Hristos među Srbima". Atamani kozačkog puka Kazahstana videli su "Jamu" na tom festivalu i Milorada Bajića darovali odličjem koje su Kozaci dobijali za vreme carske Rusije za hrabrost, koje on sada, kao počasni član ovog puka, stalno nosi oko vrata. Kozaci su smatrali da je Bajić prešao granicu straha, spuštajući se u jame Jadovna, da bi na svetlost dana izneo, istinu iz, kako sam kaže, skladlšta ustaškog pakla za sipski narod u Dmgom svetskom ratu. Pakao kroz koji je prošao Đorđe Martinović Miloradu Ba-

jiću ne da mira. To potvrđuje i ovo njegovo kazivanje za "Svet", zarad podsećanja na stravični zločin od pre deset godina i buđenje uspavanih savesti. Govori Milorad Bajić: UTROBA PUNA STAKLA Zločin nad Đorđem Martinovićem desio se 1. maja 1985. godine, negde oko 13 časova i 30 minuta. Đorđe je tada imao 57 godina. Bio je radnik u Domu JNA u Gnjilanu i sa suprugom Jagodinkom i tri sina: Srećkom, Gradimirom i Draganom i ćerkom Olgicom živeo je u kućici koju su oni sami sagradili. Srećko se nešto ranije odvojio i zaposlio u Pamučnom kombinatu, pošto ga je Đorđe iškolovao u Gnjilanu. Imali su nekoliko njiva na periferiji Gnjilana, među njima i njivu Jamgu, na kojoj se desio zločin.

Tog dana vreme je bilo pogodno za sejanje pasulja. Đorđe je poneo od kuće jednu najlon kesu pasulja, u nameri da ga poseje. Desilo se ono što je on meni ispričao u kamem; "Sadio sam pasulj. Bio sam u sagnutom stanju. U svaku kućicu bilo je potrebno staviti nekoliko zrna, i tako sam išao korak po korak napred. Odjednom, na mene su se baciii neki Ijudi. Pokušao sam da se okrenem, da vidim ko su. Prepoznao sam jednoga, imao je keče na glavi. Vikali su drž’te ga, drž’te ga, stavili su mi neku krpu na usta i onda sam izgubio svest. Kada sam se probudio, iz mene je tekla krv i ja sam pokušao da se podignem sa tom motikom sa kojom sam sadio taj pasulj. Međutim, krv se naglo iz utrobe, kroz čmar, slila u čizmu. Osetio sam strašnu tegobu u stomaku. Nisam

znao o čemu se radi. U stomaku sam osetio kao da imam slog sena. I, onako poštapajući se, krenuo sam prema bolnici u Gnjiianu da mi pomognu". Taj put od Jarage do bolnice je bio mukotrpan, bolovi su bili nesnosni, Đorđe je jaukao. Prošao je pored kuće neke svoje rođake. Ona nije bila kod kuće, ali su bila deca u dvorištu i pitala ga; "Zašto kukate, čika Đorđe, šta se desilo? Ali, Đorđe njima ništa nije rekao. Kad je došao u bolnicu, nije mogao ni da sedne u čekaonici, jer mu je krv iz rektuma neprekidno curila. I jedna i druga čizma su bile skoro pune fcrvi. Tu su se našla dva lekara, jedan Srbin i jedan Albanac. Pregledao ga je ovaj Srbin. On je izjavio meni u kamera: "Utvrdio sam da je u predelu čmara Đorđe imao veliku poseklinu koja je Nastavak na str. 22

KOLAC KUPLJEN ZA ŠAKU MARAKA: Režiser Bajić sa kocem i flašom, simbolima početka "Trećeg srpskog ustanka"

31.03.1998. Svet