Свечаност одкрића споменика на Рујевици код Алексинца 8. новембра 1880.

XXXVI

тровићу I. да није кривица до њега што није могао оперирати према Никшпћу заједно саЦрногорцима већ ће му јавпти друтом приликом, до кога је крпвица и којп су душмани Србији и српекоме народу; којп су радпли о пропастп Србије и до тога је довели, да су Турцп у њој толико нахија покорили; пкако суиздајнпци побегли у Земуи и премамилп му најбољег војводу Петра Добрњца. Ето такп су заплетп билиупрвом српском устанку, вазда уз живо суделоваље Руске пмперије. И Руспја је у свима каснпјим прилпкама живо настојавала, да се Србпја подигне на висину самосталие државе. Њен умишљај и њене жеље оличене су у рату 1876. год. уз братско саучешће рускоганарода. 0 овоме говорити било бп по све излишно. То се огледа, господо, и у овоме скупу, на коме смо вечерас. Ето то је тај зајам благодарно враћени, што смо га позајмили некада Русима п помоглп са оним, чим смо били кадрп. Не беше ми намера, господо, да овде развежем псторпју Србије и Руспје, већ намера да представпм узроке и снагу данашњих добрпх односа једне на сирам друте земље. Бпвало је прилика, кад се могло п сумњатп у ову узајалшост, али томе нпје нп за часак бпла узрок нп Русија, нп Србпја. Виновника, нећу казати ове размпрпце, већ овога неспоразумлења ваља тражптп ван овпх двеју земаљаптамоће сенаћи. У потврду томе ево разлога. У доба. кад је српскц народ бпо у најгорем стаљу , и кад би требао да се посумња, прости мп Боже’, и