Сељак мали краљ : из живота сеоског сирочета

42

да сазнамо, а види сад, да се нађосмо после толико година. Кад јавим мајци, да сам те нашао живо и здраво знам да ће се много обрадовати, јер те је она много волела и жалила.“

Кад то Мирко изрече он се загрли са Милорадом и другарски се изљубише, а Милорад рече: „Твојој нани и теби никад непу заборавити на доброти, коју сте ми учинили“. Затим Милорад се изљуби са свима, па отпоче да плаче. Другови му се збунише и почеше га запиткивати: што плаче» Нашта ће Мило– рад рећи: „Па зар сад Милош не рече за мога оца: почивши, то значи, да је умро“! Другови се сви згледаше и напослетку почеше га тешити речима: Па Милораде, Бога ти, сви морамо умрети, а он сиромах доста је и живио и намучио се.

Милорад поште се исплака и убриса сузе окрете се друговима, па рече: „Вала тако и јест.“ У том официр прозва све и рече: Сад је доцкан да примате одело, него сутра, да сте сви овде, где ћете добити одело и ручак“.

(Одатле се кренуше сви регрути у варош, а са њима и Милорад са својим друговима и они му све испричаше, како му је умро отац још зимус. Како су му пролетос пописали масу и њега тражили, али нико није знао где се он налази, како му је кућица опала, како му неки сељаци њивице раде а неке стоје онако, и све шта има новога у селу.

Милораду би мило кад чу, да му је кућица и имање остало, јер се сети свога плана

Сутра дан сви дођоше рано у команду, одакле сих одведоше у касарну, дадоше им

Ма с,