Сељанка

7

_ дететом. И њему ударише сузе на очи кад је видео своје дете како лепо изгледа. Почеше стизати и остале званице. Сви поседаше у гостинској соби, за пуном софром. Милена посади Радоја у зачеље, а после се поређаше сви остали по реду и старешинству. Пошто окадише, помолише се Богу и пресекоше колач, који се нарочито меси за навече, отпоче гозба. Око стола служе Милена и Радојка. Сама је Милена тако хтела. Сви наваљују на Милену да седне. Али она ни да чује. — Пустите ви мене, — бранила се она. Свети Никола је крсно име моје куће. Хоћу да послужим нашем светитељу, као што доликује. И послужила му је. И јело и пиће приносили су столу, а она је с Радојком све то лепо износила пред госте и нудила их да се прихвате и почасте. Станија једе, али јој нешто залогаји заостају па нити што види, нити што чује, него само прати очима Радојку. А она, као веверица, само поскакује, па где њена свекрва оком ту она

· скоком. Милена само тек прошапће: Примакни, рано рибе с пилавом чича Тиосаву. А она се у час створи иза чича Тиосава и нуди га тако лепо, да овај; и ако је већ сит, не може да се одбрани, него се служи. Радосна је Милена, што

„су јој гости расположени, а Радојки већ хоће да искочи срце од радости: и што су јој отац и мати ту, и што је свекрва овако добра према њој, па се готово припила уз Милену. Отпоче и наздрављање. Али и ту Милена није остала постидна. И ако је женска глава, она опет осоколи. Наздрави свима гостима, али нарочито Радоју и Станији.

— Сам Господ ме је упутио, да потражим вашу кућуи да за свога мезимца запросим ваше дете, — -тако је китила она. Хвала вам, што ми моју Радојку подигосте и одгајисте и што ми посласте анђела у кућу. И да сам је родила, не би ми била боља. Па се окрете Радојки, па је пред свима пољуби и у један и у други образ.

Многима ударише сузе на очи. А већ Станија је плакала као дете: Чак су и јетрве Радојкине у кујни плакале и кроз сузе једна другој дошаптавале: Наја пољубила Радојку пред свима. У неко доба ноћи почеше устајати од софре. Они оданде из села одоше својим кућама, а званице из других · места остадоше ту, да преноће. А свакоме је била спремљена постеља. Радоје и Станија одоше у вајат Радојкин. Рада је брзо заспао. Али Станија није ни тренула. Непрестано је разговарала са својом јединицом. Питала је те за ово, те за оно. А Радојка, сва срећна, све је лепо објашњавала. Чуди се Станија, како се Радојка отргла, па сад нити поболева, нити је јешка, а толики посао на њу навалио, толико се мучи. Али Радојка јој лепо одговори:

— Е моја најо, — тако је Радојка звала мајку, — ти се томе чудиш само зато, што непрестано мислиш да је мукау раду. Али није тако. Рад није никаква мука. Рад је задовољство и срећа. У раду човеку слатко време прође; у раду се