Сион

3

чисте вере и спасоносна морала. Јер народ, у чијим прсима не тиња жар чисте вере и узвишене наравствености, усуђујемо се рећи, нема ни будућности. Дадеко од нас и помисао, да је наш народ на том пољу залутао. Али кад се државна моћ нашега народа шири, кад се свакидашње жртве припосе на олтар заједничког српског благостања, било би тешко и помислити, д& се и на црквеном пољу која, и ако мала, жртва не принесе. Државна свест нашега народа прилично је пробуђена, па и свест .о узвишеним задатцима свете православне вере и опште српске цркве не треба да изостаје. У целој Турској наша браћа живе без гласа народног, без политичког и духовног јединства,, немају саобраћаја са осталим црквама српским. Наша браћа у Далмацији, истина, снажно одолеше намамљивању и насиљу стране пропаганде и чврсто сачуваше народност и веру својих праотаца, али им и тамо недостаје ни једног гласила, у ком би јавно могли изразити своје жеље и своје наравствене и душевне потребе. А како ли је нашој браћи прекосавској и прекодунавској ? Они се још и данас, у другој половини 1У-г века, под уставном и хришћанском владом угарском боре за она права и повластице црквене, које су им пре једног и по века, за заслуге у љутом општем рату против Турака, признате и потврђене. Они се боре да своју цркву и школу а с њима и народност — ово највеће благо људско — осигурају од поплаве силног туђина, који под образином државног јединства и грађаеске слободе хоће да им светињу потлачи, да их прелије у дуги народ. Све ове околности подстакоше још 1868-ме године црквени лист под именом „Пастира", но његов уредник остављен сам себи и оптерећен многоврсним званичним пословима уступи, после три године рада, место „Православљу", које идући судбином „Пастира" с концем ове године такође престаје. Наши Свештеноначалници, осећајући преку нужду да се издају једне новине црквене у смиолу опширно-црквеном, на