Сион

2

хорило у славу нашега Спаса Христа, — захржа арапски хат и завика турски хоџа. Зашто пропадају краљевства? Зашто се руше престоли? Зашто се народи узвисују и падају? Зашто се српско царство са врхупда своје моћи строиошта у бездан недогледних јада? Самртни човек може ово само да нагађа а тек једини промисао божији то тачно познаје. Но ми знамо то једино, да она Десница, која у своме гњеву походи народе и поколења и кад и кад ставља их на тешка искушења, држи у левој штит, којим заклања народе и човечанство, те им не да да коначно пропадну и да изгубе наду у милост Свемогућега. Тај штит свемогућне деснице уздиже се и над нашом отаџбином. Наш народ, у српској кнежевини, опљачкан, лишен свога права, дирнут у најмилију своју светињу, скучен у ланце тешкога робовања, — осети глас божанствене речи „вера твоја спасти ћете." Овај нароД, кога Јевропа бејаше већ презрела и заборавила а душмани га немилосрдно гњавише, прену из самртног свог сна и погледа на гробове својих отаца, па с крстом у левој а с мачем у десној руци јурну на грозног душманина и у једном крају некадашње велике Србије, у Шумадији, извојева своју независност, своје ослобођење. У овом крају народ наш почео је лепо да напредује и да се користи плодовима свога народног труда и опште човечанске цивилизације а остали цивилизовани народи дивећи му се обраћају нарочиту пажњу па унутрашњи и спољашњи његов развитак. Но као што се наш народни васкрс и прерођај не би могао извршити без помоћи свете цркве и л.епе хришћанске вере; с којом је кроз векове нашега робовања нераздвојно скопчан био спомен о некадашњој слави и величини царевине српске а с њом је била спојена и нада новог ослобођења и срећније будућности народне, — тако и наше ново државно биће са свима благословима јевропске цивилизације не би заиста своју цељ постигло, кад би се у њему угасила искра