Сион

30

завидна . .. Но да се истински запитамо: да љ је за то поп Илија крив, или тужне и несрећне околности и зао удес коме мораде поп Илија — хтео не хтео подлећи? Кад би се збил.ски претресао рачун, колико поштених људи, а нарочито свештеног реда, изгубе свој племенити понос и напусте своју кућу, само с тога, што их судба у невреме растави са својим другом и што може поњати тек онај, кога је у невреме подобно поп Идији немила судба својом жаоком ударила!? У кући свашта доста; попадија поп Илијина жива; млад спн свештеник са својом попадијом, — једном речи, неге доста, а с тим и воље за рад и напредовање. Али, судба је друкчије наредила, ови весели дани прођоше; наступи за попа Илпју и његовог сина тама, наступи усамљени живот, неге ни с које стране, јер обојиди у једној годпни жене помреше... Прелаз из срећног домаћег стања у усамљени и очајнички живот, ког смртног не би поколебао ?! Јер од пуне куће чељади, оста поп Илија сам са својом осамдесетогодишњом мајком; ћери одоше у своје куће, старији син у Русију на науке, а млађи по школама. И ако се и за шта може пребадити попу Илији, да му је друга аоловина јавног живота незавидна , а оно је то: што туђин кућу не кући, вели пословица. С тога и његов дом беше носрнуо; али то трајаше дотле, док му се син не врати из Русије. У последње дане, живео је поп Илија доста добро и скромно. Син његов, чим је дошао из Русије, одмах му је саградио кућу у Новоме Селу, као средсреди парохије. Али претрпљени удари у животу, јако су упливисали на здравље поп Илино, и он поче боловати. Има већ три годпне како је своју парохију уступио наподице; но не гледећп на то, он је у свакој даној прилицп вршио свештенодјејства. Околни народ гомилама долазаше старом попу Ики, (тако су га звали) на чатанију. Једном приликом запита га Архијереј: „зашто оче Илија тако теби долази свет на чатанију, а избегавасвоје свештенике?" Он би на то одговорио: „Ови млађи не ће све да читају, но нешто и прескоче, а ја Бога ми читам од корице до корице". Иоп Илија умрво је од водене болести у грудима. Умирући рекао је: „ни са ким нисам у завади, нити имам срце на кога, а држим да и на ме нико нема зле воље. За доброту моју, наградио ме је Вог добрим пријатељима и добром децом, те тако никад нпсам био ни гладан ни жедан. Једином Вогу ако сам што крив; но и за ово уздам се у милост његову, у молитву моје деце, а нај-