Сион

89

бити и каквих линија. Те диније морају се управљати по извесном закону, то јест, морају имати своје тачке, своје центруме и крајеве. Ако тако узмемо природу, онда можемо себи представити да човек у тој слици природе игра улогу центра неког круга. Тај круг представља сву органску природу. Таким начином човек заузима неко одређено место у природи, известан положај у поредку природном. Сад ако се места у природи разликују по својој већој или мавој важности, онда треба одредити и суштаствену важност оног места, које човек заузима. Ако сматрамо природу као једну целину, онда морамо узети човека, као крајњу меру, којој тежи сва органска природа. Хумболт у своме „космосу" каже, да сва органска тела стоје у некој зависности од масе наше земље. „Мора се признати, вели он, да би на нашој земљи, кад би она имала само онолику масу, колику има месец, растиња имала са свим другу облик" (Козшоз IV. 8. 17). То, што се мисли о облику растиња, може се однети и на Фигуру животиња. Галилеј је већ давно приметио да постоји свеза између напрезања тежина и Фигуре тела; он о томе говори потанко у у своме „разговору о двема новим наукама." Дакле, ево једне са свим одређене црте у слици природе. Маса земљина има неку одређену величину и од те величине зависи облик растиња и животиња. То јест , маса земљина одређује те границе, у којима се може мењати облик растиња и животиња. Л.ако може бити, да човек у тим границама постизава својим телом најсавршенији облик, крајњу меру. Неке црте таке крајње мере јако падају у очи код строја људског тела. Човек ходи на две ноге; то је поглавити, суштаствени начин његова кретања, — начин који је дошао до крајње границе савршенства. На двема ногама он је тако снажан, брз и лак, као коњ на четири. Та црта сама по себи није важна, има и других животиња на двема ногама; но она је важна и добија особити значај као последња