Сион

86

ГОВОР Епископа Штроемајера О непогрешљивости папииој на црквеном сабору у Риму 1870. г. Оно лепо мнење које имадијасмо о великом родољубу за све што се словенским зове, оном Штросмајеру, који и моралну и материјадну снагу жртвује сдовенству, беше за неко време пзгубило кредит код оних словена, који остадоше верни апостолском предању п прастарој вери својој. Оне овације, с којнма предусрете београдски свет Штросмајера пре две три године, реко бих човек беху узалудне. Чуше се гласови разноврсни: неки викаху на овог врлог мужа, осуђавајући га као саметог римокатолика, као таковог, који брани све оно што се римским зове. Једном речи, име Штросмајера беше избдедило, и навукдо на се сењку двуличности; јер сви осуђпваху његову свечану изјаву у ииглеском листу „Тајмсу" напечатану. Дад је штогод он — Штросмајер у поменутом листу ппсао, / /Г пди је то продукт римске /урије, нас се то ни најмање не тиче; ми имамо у рукама Факт, и то такав Факт, који нам тврди: шта значи Штросмајер као самостални мисдиоц при оном жалосном шкандалу, кад се свети римски отац папа Пије IX. прогласи за непогрешљпвог, н то у веку, који се дичи са именом просветног. Ми смо мали да можемо што рећп у корист Штросмајера; наше је перо слабачко да обиљежи оне врлине које красе овога великог мужа. Наша је заслуга само у томе, што смо говор његов, који је латпнпцом написан, преписали ћприлицом; а сем тога, неке речи мало србастије казалп; у противном случају, мало их је, који би могли псте разумети. Пред Папом, тим некадашњим страшилом, није лако било пзговорити ове речикојећемо сад навести; али Штросмајер, свестан свог позпва, свог епископског достојанства, а тврдог и непоколебљивог карактера, неустрашп се изрећп их. У овом говору, ми невидимо Штросмајера — Католика, мп видимо браниоца оних истина, које су између осталог највећу несрећу допринеле, те се цркве посвађаше, и на велики стид поцепаше, а свему је криво частољубље и претерано користољубље папско, а за цркву, ово су жалосни појави. Пеизгладљиви трагови и дан дани трају, а интересп словенства страдају. Ево тог говора преосвешт. Штросмајера: