Сион

134

до тог времена, а нарочито од пропасти патријаршије до устанка, тешко се може и замислити, а некмол' све описати. Свакојако, време је већ дошло било , или да се очајнички мре или да се слободно живи. А кад се једном већ мора мрети, онда беше боље умрети у борби, бранећи свету слободу и свој завичај од азијатских тирана, под којима се даље живети није могло. Жишка је већ била распаљена, још је само требало веште руке, да распири пламен, који ће загрејати охладнела срца — и устанак је готов И црква српска, — овај некадашњи преставник вере и народпости српске, пратешњена Фанаријотима, већ је изнемогла била од тешких удара, који је сналажаху под тиранском владом двеју туђинских сила. Што је јаничарство било у држави — царевини турској, — то је фанаријотство било у цркви. Једно другом, није ни у ддаку уступало, само је разлика била у начннима. ГГри оваквом стању ствари , српско је свештенство, по самој природи и положају у народу позвато било, да образује срца и утврди веру у будућност. И одиста, ако пижљиво посмотримо цео ток ствари пре и после устанка, моћи ћемо видети, да је оно (т. ј. свештенство српско) било душа свима догађајима. Јер пита се, где се могао народ српски у оно време развити и ободрити; ко му је мого бити бољи учитељ и руковођа у тешким приликама; кога је он смео и могао више слушати и коме ли се већма поверити, ако не онима, који су му били свагдашњи заклон од свију насиља угњетачке охолости?! Дух слободе, свагда је био у тесној свези с вером у будућност, на је у овај мах, само се на њу — на веру у слободу, могло ослањати уздање потлаченог народа. С тога. је црква српска, а нарочито вера с њеним служиоцима, била гајиља слободе и народности, у оним најтежим приликама, кад је српски народ цвилео и стењао под ногама падишиним. У њој, као у највећој слободи свију слобода на свету, поникле су и све заветне мисли, и сва снага преро-