Сион

149

Ми имамо целу врсту појава при том веома прострапу, који постоје само у времену, а не у простору, следствено који се немогу потпуно представити. Ту разумемо све духовне појаве или стања свести. Кад говоримо о њима, ми сасвим јасно знамо о чему говоримо; и ночем су то наша сопствена стања, то их много боље знамо него стања других предмета ван нас, Но ми их никако не можемо да представимо у простору. Али при свем том, мишљење представљајуће , као почетно, постаје најобичније и ми често анализирамо и саме духовне појаве у виду слика, у њиховом физичком изразу, као цртама лица, и мишићних покрета. Почем се мишљење почиње представама, то и језик, као прво оруђе мисли, добија описни карактер; он је пун слика, па и саме одлучне речи имају значај представа. Савршенство постаје од врха, аојам од аојимања. Ми чесго кажемо ток мисли, аотрес душе и т. д. Тешко је избећи те изразе, па за то и ФилосоФске књиге, које садрже мисли о стварима, а не о представама, пишу се језиком описним. У томе и јесте једна и то понајвећа тешкоћа за разумевање таких књига. Напротив, књиге, које се тичу математичких физичких наука, тешко је разумети услед тога, што у њима осим представа ништа друго и нема. Ми лакше разумемо историју или роман, што су ту смешане представе са појмовима који се не представљају. После тога јасно је, зашто они научењаци, који су непрестано зањати представама и сву своју пажњу обратили на спољне предмете, морају поглавито развијати моћ цредстављања, а способност мишљења без слика остављати неразвитом. Њима се чини нејасно и замршено све оно, што се не може да представи, па најзад они почну порицати све то што се ие може да представи, то јест, што се неможе да стави у рам простора и времена. А то бива опет отуда, што слабо ко обраћа пажњу на то, да ли је потпуно развио своју способност мишљења; слабо ко и помишља да треба учити се мислити. Људи су више склони да уче друге него да се уче