Сион

210

мирно почивају њихови дедови и очеви, који крвљу својом сваку стопу земље у овој тврдињи и окодини њеној залаше. Да, успомена предаје градова драга је сваком Србцну; та успомена прелазиће с' водена на кодено докде год траје Србина и његове повеснице. При овој свечаности, у оку србиновом вазда ће се заблистати суза радости — сједињена с' жалосним сећањем — о великом мужу и првом српском грађанину, који прибави народу свом значајну слободу. Мир праху великог кнеза Михајла! Он је радио за слободу српску; он је радио, и много урадио; прокрчио је пут којим треба ићи те да се до праве слободе дође. Пођимо дакле с' љубављу на иредстојеКи нам аодвиг. Желимо ли да мам сијне потпуна слобода, ишту се од нас велике мисли и велика дела; желимо ли да своју слободу и политичку независност очувамо и још већу нашем потомству стечемо и прибавимо; желимо ли да будемо чувени и виђени у светској повестници, треба да нам буде све девиза: љубав својој домовини, љубав свом владаоцу, поштовање закона земаљских и св. наше вере. Ако нема тога, узаман су наше жеље. Да народ изгубљену слободу опет поврати, или је изнова стече, тражу се велике жртве, многа крвца треба да земљу ороси. Али и добивена слобода хоће своје гајење, — она тражи своју негу; јер пословица вели: „даје лакше сте&и но сачувати Злоба, завист, себичност, лењост — то су кћери пакда; оне руше и раздиру народе! Где оне царују, ту се понор смеши, јер му оне жртву спремају!... Жалосна је судба оног народа где искрености није, и где даскање пред сујетом са прекрштеним рукама клечи. Бегајмо, драга браћо, од ове ниске страсти; света истина нек ласкање замени; где се искрена брацка реч чује, ту се и јавно и тајно зло утамањује. Света наша вера, — наш закон не треба да су нам празне речи; јер, где ова важна чињеница, само ради једне голе Форме суштаствује, ту морал пада, а пад морала, јесте не исцрпљиви извор разноврсних зала.