Сион

216

нам је од користи; доста нам је рећи да га сувремена историја зове жељезни човек ; да је он усавршио нолитику чувеног Махијавела, и да је у подпуном сјају деветнајестог столећа пред лицем просвећене Евроае прогласио „сила ствара право," а то ће рећи, „који је јачи, онај и старији"!! Ми овде споменусмо мимогред Бизмарка, сада га остављамо на миру и с' њиме се лепо растављамо пуштајући га пресуди неумитне историје. Сада треба да се бавимо папством и његовом централизациом; предмет је огроман, обим овога листа не допушта нам, да се пустимо у потанко разлагање овог важног и заплетеног питања; зато ћемо се зауставити на неколико папа и током историчким пропратити почетак, развитак, н конац њихове централизације. У овом нредмету отворено исповедамо да. нас не руководи никаква страст, него само жеља, да докажемо да су данашња јадиковања ултрамонтанизма на Бизмарка неумесна, да немају никакве цељи, ван да заварају кога глупака и у своју мрежу уплету. Христос наш спас, који је у предсказано време дошао с неба на земљу и толико понизио сам себе, да је наше самртно тело и нагау душу придружио своме божанству и родио се начином ванредним од деве Марије, целим својим животом јасно је засведочио, да он не воли богатство и да не беше дошао да царује над овим светом, као што мишљаху заслепљени Јудеји, но само да спасе грешно потомство Адамово. Кад наступи време, да Христос заночне своје дело апостолско, он и ако је вршио све дужности грађанске и подложан био свом светском владару, ипак бирајући дванајест ученика не упита светског владара, које ће изабрати, него их он сам позва и то из најнижега сталежа; не хте за ученике људе мудре и богате, но неуке и убоге и тиме јавно даде разумети, да наука коју су после његова васкрснућа апостоли проповедали не беше нихова наука, него наука и одвровење Христово. Ацостоли о посланству Христовом по-