Сион

217

сумњади су више пута све до васкрсења његова, и подпуно се убедише онда, када Христос позва неверног Тому, да стави своје прсти у шупљине његових рана. Христос пре оддасва са земље на небо рече својим уадницима: Даде ми се свака власт на небу и на земљи: идите дакле и научите све народе, крстећи их ва име Ода и Сина и св. Духа, учећи их, да све држе што сам вама заповедао 1 ). На другом месту вели Христос апостолима: „идите и проповедајте и где не будете примљени отресите и прашину с ваше обуће и бегајте у другу земљу." Христос као Бог предсказао је апостолима сву судбу своје цркве, предочио им црогонства на која ће наићи и раздор, који ће настати у његовом стаду. „На мојсијеву столицу (вели он) сешће књижевници и Фарисеји ; све дакле што вам реку да држите, држите и творите; али што они чине не чините, јер говоре а не чине; него вежу бремена тешка и несносна за ношење, и товаре их на плећа људска; а прстом својим не ће да их прихвате" 2 ). У овим христовим речима образовано је цело немарљиво високо свештенство старога и новога завета. Апостоли задахнути и просвећени духом светим сложно се прихватише свога ванреднога посланства, разделише међу собом покрајине и стадоше проповедати народима Христа распетога. Шта су апостоли радили, види се из њихових дела: шта су претрпели и на какав одпор наишли, очитују нам њихове посланице а особито посланице светога Павла. Апостоли, и ако су били лично непогрешљиви, ипак су се често скупљали и договарали о важним стварима цркава. Колико су се пути сабрали, није нам јасно; али велики њихов састанак и васеленски први сабор, који су у Јерусалиму држали 51. године п. Хр. не да се опроврћи. Повод овом сабору дадоше неки од јереси Фарисејске ') Матеј гл. XXVIII... 18. 19. 20. 2 ) Матеј гл. 23.