Сион

232

вољна абстракција и да неможе бити призната само за то, што нема емаиричких основа. Из тога се види да Бихнер погрешно схваћа и сам значај силе. Кад би он добро разумео значај силе, онда он неби поредио Бога са физичном силом, нити би говорио о ироизволу силе, намери силе и т. д. Са свим је јасно да је Бихнер склон да оличава силу, то јест, да је сматра као нешто живо, што је привезано за мртву материју. Све што год материјализам говори о Богу, неможе ништа да докаже, јер он неможе да схвати сам тај појам, неможе да мисли, него само представља. На тој самој немогућности и оснива се материјалистички атеизам. Накратко: Материјалисти умствују овако: кад ми аредстављамо материју и силе, то ми их представљамо самосталнима, ни од чега независним; следствено, ми их неможемо сматрати зависнима ни од чега; саму ту зависност ми неможемо да представимо, следствено ње и нема јер нема ништа од чега би зависила суштина материје и силе. Таким начином и материјализам исповеда оно знаменито начело идејалиста о истоветности бипа и мишљења. Идејалиста каже: постоји само оно, што ја могу мислити, и постоји онако, како ја могу мислити; а Материјалиста каже: постоји само оно, што ја могу иредставити и постоји онако како ја могу иредставити. Ми смо видели, да материјалисти своде сву радњу ума на једну представу и потоме признају само оно, што обухвата представа; а све остало они поричу, то за н>их непостоји. Но представа није једина радња ума; то је само једна врста умне радње и то најтамнија, најтромија; али које навикао да се само у тој радњи креће то јест, које дуго упражњавао ум у аредстављапу, тај се неможе лако да отресе те навике. Еао онај, који је дуго играо у карте, види их после сву ноћ и сећа их се сутра, тако и тај који је дуго играо атомима, празним простором и временом, неможе лако да се одвоји од њих и да преј^е на друге појмове. Најзад, ми им неза-