Сион

242

дукавој и нечовечној подитици грчкој. И ако су се бугари борили за свој опстанак, бдизкост Византије на вих је рано свој упдив пружида и они су брзо осетили Све благодети хришћанске просвете. Док су браћа Кирид и Методије преводили свето писмо на сдавенски језик, дивним сјајом сијну хришћанско образовање међу бугарима. Бугарски цареви Симеон и Борис били су не само најревносеији покретачи народне поуке, но и узорити писци на језику народноме. Што се је умна и народна моћ код Бугара више развијала, тим су они јаче морали тежити за коначнин својим ослобођењем од Цариграда. Духовна вдаст у Цариграду нерадо је гледада на тежње бугарских царева за освајањем самосталне цркве бугарске, а у том су јој ишли на руку византински ћесари, који нигда нису могди пребољети што Бугари беху извојевади своју народну независност. Вдаст је цариградских патријара мдого пута дружила се са сплеткама дворске политике и с дана на дан ударац за ударцем наносила сдавенскоме живљу и његовом црквеном језику. При свршетку дванаестога века ведике се промене учинише на Истоку. Браћа Петар и Асен извојеваше јуначки државну самосталност Бугара. Л.атини, употребљавајући крсташке војнике освојише Цариград, основаше датинско царство, краткога века, а грчку династију протераше у маду Азију. Цар бугарски, лукави Иваница намисли да се користи овом приликом, и да оснује самосталност бугарске цркве; зато се он пусти у предговоре и погађања с Римом. За себе тражио је царску круну, а за своју државу самостадну патријаршију, но под тим усдовима, да ће ако му се ово испуни, примити унију са римском црквом. У оно доба беше опште мнење да је само римско-немачки цесар или папа могао дати непоречни наслов на владу и државу владаоцима. Да је Иваница могао очекивати ову милост од грчкога цара и цариградске патријархије, заиста се неби обратио Риму. Папа римски једва дочека такву молбу Иванице, те с тога. одма