Сион

258

смо с тога, што смо у томе видели начело нашег васкрсења. Христос, у кога је такво исто тедо и таква иста душа по човештву као и у нас, својим васкрсењем доказа, да ћемо и ми у своје време васкрснути , вао што васкрсе и он. Радовати се сада и вазнесењу његовом на небо ми смо дужни с тога, што та слава и част, које се удостоји Он, који седе с десне стране Бога оца као човек подобни нам, — јестеуједно и наша част и наша слава. Радосно је за нас, кад се ко од нашега рода или од наших милих и љубезних срцу удостоји какве славе и одличија; но зар није то већа радост кад се сетимо да се Христос — брат наш по плоти — удостојава не земаљске какве славе и части, већ се преузноси превише свију духова и седи на престолу божанскоме с десне стране Бога Оца ?! До душе част и слава наше браће и не служи баш свагда нам на радост; јер се често дешава и то , да они у таквој слави и части забораве на своју млађу и слабију браћу, па шта више и стиде се од њих и избегавају их. Но Господ, који се никад не стиди да нас назива својом браћом, незаборавља нас никада већ свакад нас зове к себи па и сам долази к нама да се чвршће сједини с нама, предлажући нам у светој тајни причешћа пречисто своје тело и пречисту своју крв; а у своје време доћи ће да нас узме к себи и посади око себе, јер је сам рекао: „и пдки пр'|идг[ и пои/иг{ ш кг сек^к , дд ид^же ешк Азг и ш в^дете." Имамо се дакле чему радовати, спомињући славан оддазак Исусов на небо! Да, после свију туга и невоља земаљских , нас одпре очекиваше тужна и жалосна судба: наше тело, по божију суду умирало је и разрушавало се на свагда а душа одређивала се и спремала за адску бездан. Но сада — и ако сваки од нас мора умрети, но то је тек умирање времено — докле Христос не дође, те да нас иозове и узме к себи. Но радујући се тој слави, тој части, на коју нас уздиже Исус својим вазнесењем, незаборављајмо бл. Хр. да смо дужни ту славу и ту част ценити и уважавати — и на нама самима