Сион

265

Доцније, т. ј. око половине XIV. века, кад насташе кобни дани за српство и српску државу, поједини обласни управитељи, видећи да се приближио конац српском: господарењу чим Душана нестаде, одметну се од Уроша, којим је почо овлађивати лукави Вукашин, и сами по својој вољи почну управљати својим областима. Међу земљама, које од тог времена посташе за себе, била је и Зета, којом је тада владао Балша I. Од онда, т. ј. од половине XIV. века започиње се историја данашње „Црне Горе. к1 ) као земље за себе, која се сасвим одвојила била од свију осталих српских земаља, што су некада припадале великој држави Неманића и цара Душана. По смрти Балше I (1360. г), управљали су Зетом његови синови: Страшимир, Ђурађ 2 ) и Балша, — и то сви скупа. Пошто умре Страшимир (1373), заузме владу над Зетом његов син Ђурђе I. Он умре 1379. год., а балшин најмлађи син Балша Балшић погине у боју с Турцима год. 1385., те тако од Балшина рода оста у животу само страпгамиров син Ђурђе II, који поче самостално управљати Зетом. После косовске битке, настајало је, као што већ знамо све горе време за српски народ. Ђурђе Страшимировић, још исте године кад је била косовска битка 3 ), изгуби градове. 1 ) Одакле је добила данашња „Црна Гора" овај назнв: далн од Гора, Еојнма је она окићена и опкољена, или од некуда с друге стране, — незна се сасвим поуздано. Свакојако, он није ранији од пол. ХУ. в., јер до преласка у њу Ивана Црнојевића, дакле до 1482. г. нити се је она тијем именом звала, нити је садашња катунска нахија насељена бпла. — 0 том историчком пмену и за нас Србе, интересантном питању, — вели Архимандрит Дучић, да он има већ готову расправу у рукопису, „која ће осветлити мрачне и исправити криве појмове (о том имену) што их многи наши књпжевници и преко воље имају." Упор. Гласник књ. X. св. XXVII стр. 169. Само је желети, да она што пре угледа света. Она је ово дана угледала света 0 тој књизи прозборићемо коју идућим бројем. У. 2 ) Он је имао титулу господина — Доттиз. 3 ) У боју на Косову није био Ђурђе са Зећанпма, јер су одоцнили и у путу идући на Еосово чују за несрећу која је Србе снашла. Истор. срп. Народа за школе. од 1866. г. стр. 116.