Сион

325

венским светитељима. „Каква сдава ЋирилЈ' и Методију ?! То су мантијаши! узвикаваше овај — „ни «аш ни ваш" јунак од новијег доба па загато да их славимо ? Да славимо богомиле, — то разумем и то хоћу" (ваљда с тога, што су по његовом мневу, одрицали аукторитем вдасти и у држави и у дркви) ? И тако Ћирил и Методије, који дадоше азбуку словенску и преведоше нови завет на наш старо-словенски језик, те тиме у једно тело споише и очуваше веру, језик и народност нашу, не заслужују — по изреди Пелагијића — да се славе! Но ако игде, то баш овде по изреди псалмопевда „Солга неаравда себЂ." А не пева ли, драги разтрижниче, о преводу Ћириловом и његовом језику наш Мушидки овако: „ наш је да! Отчева нашпх свет останак, Штит наш у дркви, и штит по свету." А није ли чак и папа Римски Адријан 868-ме године благословпо рад и превод светог Ћирила и Методија и својим рукама. наш старословенски иревод св. аисма у Риму положио на свету трапезу као дар и благоугодну Богу жр.тву ? Неуздижу ли хвалом до неба дела св. Ћирила и МетоЈргја знаменити Европски филолози — Добровски, Копитар, Балтке, Шлецер и многи други а већ и да неговоримо о нашима? Но шта ми питамо, шта ми доказујемо ? Као да ово незна Пелагијић, — онај Пелагијић , који зна да пише посланице царевима, краљевима, патриарсима, општинама, па чак и српкињама! Који путује у накрс целога света и издаје такве књиге, у којима одкрива нове мисли и у политици, и у хемији, и у дијететици и у хихијени — накратко, који зна све и свашта, и зна далеко другченего што сви научењаци до сад знаду. Није дакле могао он незнати о заслузи словенских просветитеља Ћирила и Методија, као што није могао незнати ни о отровном, убиственом и по душу и по тело ананизму, па и пак га у свој књизи „Путовање у накрст света" препоручаје нашој младежи. Но он је и у овоме био доследап