Сион

342

чанства. Необичио величанство дела, које изврши Исус Христос, доводи Ренана до тог убеђења. Мислиоци од сорте Штраусове и Баурове незаусгављају се много код лица историчких, кад тумаче чудни преврат, што је учињен и што се досад чинио у лицу човечанскоме; они то све нринисују природном покрету и развоју идеје, према којој поједине личности стоје само као временити органи , па дакле и немају тако великог значаја у историји, и тобож било би са свим све једио — или их ми знали или не знали ; тим се не би само дело бог зна колико ни објаснидо нити пак замотало у таму. Ренан се не држи овог идеалистичког погледа на историју; код њега личност у историји важи више, него ли одлучан појам. Ево, шта он вели по-овој ствари: „Може бити, да многима неће бати повољно , што овај мој производ излази као биограФија. Кад сам први пут био накан да напишем историју о постанку хришћанства, хтео сам нарочито написати историју науке, у којој за људе поједине не би било готово ни мало места. Исус би се једва тек споменуо. Сва би пажња била обрнута на то , да се покаже, како су се идеје распространиле, под именом његовим расејале и прекрилиле собом свет. Но после сам увидео, да историја није проста играчка одлучних појмова, него да људи у њој значе више од науке Хришћанство је дело Исусово и његових аностола. Дакле, написати историју о постанку хришћанства значи написати историју тих личности " И тако Ренан признаје да је хришћанство дело Исуса Христа. А почем је то дело, како он вели, једино .у целој историји човечанства: то је онда и личност, која је извршпла то дело, — једина у свету , и пред њом се ваља поклонити са благоговењем. „Ова висока личност," вели сам Ренан на крају своје књиге: „која и сада једнако управља судбином света, може се назвати божанска Човечанство у целини представља гомилу створова ниских и саможивих, који се само у. толико одликују од животиња, што је њихов егоизам