Сион

341

него то су само две различите стране , на које гледе научари, који стоје на једној и истој општој тачки гледишта. Ако је у таком случају погрешно узета тачка гледишта, онда људи с које год страие покушали да виде предмет онакав, какав је у самој ствари , неће никако моћи то постигнути дотле, докле год не сиђу с те лажне тачке гледишта, па не стану на праву. Међу тим, Ренан стоји на оној истој тачки гледишта, на којој стајаху и пређашње рационалисте, и мисли да ће боље од вих видети предмете само за то, што он стоји између два противна правпа њихових назора, — што узимље правац средњи. Он хоће да умекша нештедну критику Штраусову против Павлуса и накан је да стане у среду међу њих, користећи се методама обеју школа — гледећи на околности. Па на каком основу Ренан то чини ? За што се он зближује ђа с једном ђа с другом школом ? У њега готово нема праве самосталне кригике. Он понавља оно, што је старо — само тек у новом облику, па које му се хипотезе једне или друге школе учине да су боље,' он их и усваја изговарајићи се, да нема обичаја прерађивати оно, што је већ урађено и — добро урађено. И на тај начин њиме не руководе у његовом спису каква нова дата, него поглавито лични укуси лични појмови; он свој производ гради од готових материјала, остављајући себи слободу да их употреби само по своме укусу и својој цељи. С тога његова књига није ни могла бити нити је остала чиста од оних недостатака, што се налазе у производима пређашњих рационалиста. Овде се ти недостатци опажају далеко јасније и оштрије, што се више писац стара да место онога, што је срушено одрицањем, сазида нешто позитивно. Пре свега да, видимо како Ренан представља себи божанско лице оснивача хришћанства. У тој божанској личности Ренан види нешто необично; нешто што излази из реда не само обичних, него и из реда тако званих великих људи, дакле видн личност, која је једмна у историји целог чове-