Сион

340

али тек — силу необичну. Само неии пустише свој глас против овог збиља антихристијанског производа, старајући се, да без икаког надрагивања показку његову непотпуност у научном одношају. И наравно такав је протест бољи и вреднији, него сва обличавања што их пише раздражен критичар, и што се обично износе не толико против производа аукторова, колико против његбвих личних својстава. Прво питање, које нам се само по себи истиче оцењујући књигу Ренанову, биће ово: како стоји овај Ренанов производ према пређашњој радионалистичкој критици на откривење божије? Јасан и правилан одговор на ово питање већ нам може још у напред казати и значај новог критичког производа од таке исте сорте. Књига Ренанона може се сматрати као покушај , да се измире два по изгледу крајна рационалистичка правца критике из пређашњега доба, и да се тиме изнесе штогод позитивно у области вере — с рационалистичке тачке гледишта. Непотпуност и једног и другог правца , оличена у њиховим главним представницима, о којима смо већ говорили, показала се тако јасна и очевидна, да се већ није могло ића даље ни једним ни другим путем, а да не буде правичног укора за очигледно нерасположење према безпристрасном испитивању предмета. Кад је Павлус падао у големе противуречности, признајући да је истинита свештена историја, а у исти мах одричући у њој свака ван природни појав; тад су Штраус и Баур, нападајући на сасвим историчка Факта хришћанства и одричући исторички значај хришћанских споменика, отварали тако широк мегдан личноме ће<г>у у области историје, да је по њиховој методи постала готово свака историја — немогућна. Ренан је канда хтео да стане у средину између ових крајних праваца и да тако избегне њихове очевидне заблуде. Али поменути правци нису крајности у оном смислу, у ком се ова реч употребљава, кад се говори о нечему, што је претерано, увећано или умањено, и што по себи има места;