Сион

364

стало; међу тим је отсечно ишао својој цељи, мислећи да положи своју душу за истину и за људе. На послетку се морадоше непријатељи Исусову запитати и — запиташе се: да ли може Исус и Јудејство бити заједно? Тако питање поставити значило је већ и решити га, и првосвештеник, који није био пророк, врло је лако могао пресудити ону крвну пресуду, коју је, како вели јеванђелист, изрекао на синедриону; боље је да умре један човек, него да ароаадне цео народ. И тако Исусу је раније изречена пресуда. Он је могао избећи али није хтео; љубав према своме делу надвладала је у њему свако друго осећање. Он се реши да попије чашу своју до дна. И то је увенчало дело његово. Његови непријатељи мишљаху, да ће, кад погубе учитеља, учинити свему крај; али су тиме послужили више и слави његовог имена и успеху дела његовог." Ето то је цела историја! Тако се основало хришћанство и тако је његов оснивач заслужио достојну славу не само великога човека, него и — Бога! У основу вере хришћанске, која је преобразила свет човечански и која је једини извор правога живота, има заблуда, истина дивних , али су тек заблуде. Њезин оснивач није никада имао јасног појма о себи него је њиме руководило неко неодређено осећање, истина —■ живо и узвишено, али — бесвесно. И тако је тама породила јасну светлост, незнање произвело мудтрост, заблуда дала свету истину?... Ако овде нема противуречија, онда се тешко може и рећи за какву нескладност у појмовима и разлагању човековом да је противуречност! И ово није тек случајна противуречност у књизи Ренановој; не, до друкчијих резултата не би се могло ни доћи употребљавајући таке разлоге при испитивању јеванђелске историје, какве је употребљавао писад. Он је хтео да стоји на земљишту историјском, признавајући наше јеванђеље као главни извор историјских података о Исусу Христу; али је у исти мах напред представио Христа као простог човека, и тако изишла — грозна противност!