Сион

365

Одричући тврдо божанство Исуса Христа, Ренан га није могао нризнати ни за мудраца — човека; јер у животу Христовом, као гато га описују јеванђелисти, нема ништа што би нам кодико толико напомињало мудраца, бар таког мудраца, као што је био Сократ, као што су били мудри законодавци, ђенијални философи итд. Ренан је право учинио, што му није дао таког имена. С једне стране осећање историјске истине> а с друге, очигледна слабост пређашњих покушаја да представи основача хришћанства, као једног човечанског ђенија као мудраца, не дадоше му, да понови заблуду, која је већ изгубила и последњи знак истине. Па шћа ће се онда? Онда је остало да се призна господ Исус или као прави син Божији, као што се сам и називао , нли као жртва самообмане, иступа итд. Ео се решио први да одбаци оно прво, тај и нехотице мора примити ово последње. Ренан се показао што је могао више мек, да би, тако рећи, извинио Р1суса Христа што се назвао син Божији и што се упоређивао с оцем небеским; он је врло вешто представио, да се то могло свршити у души његовој и без знања његова, да има таких чудноватих илузија, које се не могу разликовати од истинитости, итд. — Али је логика заблуде тако исто строга као и логика истине: она нагло вуче писца у најжалосније противуречности. Чим је писац живота Исусова једанпут за свагда изрекао да искаже последњу реч вере, која је најприроднији закључак из прегледа живота, што је једини међу свима животама људским, — да изрече: Бог је био реч; и реч беше тело и усели се у нас ; то је он морао начинити од лица, што је необично у свету човечанском , што је донело свету слободу душевну, за коју се дотле није знало у сред области животне силе, бедног човека, који је померио памећу. Тај који је — као што он признаје — био моћан и у речи и у делу и који је својом сопственом крвљу стекао славе истини и добру, — па ко је тај? Човек, који никад не имађаше појма о себи и који беше једнако у самообмани....

1