Сион

399

туге и своје певоље, па још нађе у њему братског бар сачувствија ако нпшта друго — п пак, велимо, некако одлакне човеку на души, јер осетп да још пеко носи с љим у друштву тај терет и иомаже му. С тога и узесмо перо у руке, да вам се потужимо и појадик5 ? јемо, — едбет — те нађемо код вас братског сачувствија ако већ не стварне помоћп! Ми смо амо у таквом положају, да ако се на икога, то за цел.о на нас може сада, применити у потпуном смислу она посдовида: „ко ти извади око? Брат!" „Е за то је тако добро и дубоко извртео!?"■ Да, док се борисмо с Турцима, који нас хтедоше да изтурче; док се борисмо с латинпма, који нас хтедоше да полатине; док се кошкасмо са Грцима, који нас хтедоше да погрче, ту борба беше отворена, и с њихове и са наше стране. Бар толико смемо рећп, да ни једна од овпх народностп ни су врили својих замишљаја, својпх задњих мисли. Али ево беде и невоље, која нас стиже сада од братинског нам народа Бугарског, — од оног народа, кога ми ни смо никад ни у мисли ни у делу рачунали за туђина, већ напротив за свој братски п једнокрвии народ, који с нама дели подједнаку судбу и тежи да се заједно с нама курталише беглука и арамлука туђинског и да дође до своје миле слободе и човекових права. Но уви! до јуче док он беше чип-чиплак. док неимађаше ни своје школе ни својих учптеља, па ни своје књпге веђ све ово добијаше од Србина, — дотле он беше према нама (бар по изгледу) тако псто расположен, као што бесмо и ми према њему. А сада? Сада тек што доби нешто мало својпх права, тек што састави неку надри јерархију своју, — већ похаси и отиде у сампас, да Бог један знаде гди ли ће се уставити или главом ударити. Сад му је мало, што има и школе и књиге своје, што има и цркве и владике у свој земљп својој, већ тражи и сва сретства, употребљава да и наше српске земље прекрили и свој језик и своје владике на силу Бога наметне. Незнамо да ли ви тамо знате или незнате, тек ми овде утврдо знамо да је Јекзар њихов дао на писмено објавити, како он сматра да је и Пећ — стара иатријаршија српска — подпала под власт његову и да он смера и тамо, па чак у у Сарајево да оправи своје владике, као што је успео да пошаље у Скопље Дорчу, и у Ниш — Виктора! Но да ли се тамо чини покушај и у колико се чини — мп незнамо. Али знамо то шта се чини код нас, па то и хоћемо да овом приликом искажемо. Пре неки дан дође нам у Ниш скопљански архијепископ Дорча али онако свечано са свом тевабијом, са заатијама, и одседе у ко-