Сион

405

ног јединства да промјене начин дјеловања и нитање, које је прије рјешавано било званичним путем, претвара се , посље падења грчке царевине, кад се умножише различна братства у западној цркви, а особито братство Језујита, — у питање које се рјешава међу народним масама средствима тобоже наравственима. Наступа период лукаве сакривене пропаганде с једне стране и глуве борбе народних маса с друге. Позорје се мења, али дјелатељи и темељити мотиви дјелателности остају они исти, који су и пре били. Славенство је примило у насљедство и подпуно си усвојило све духовне симпатије и назоре Грка. Дакле и унутрагања и спољна условља политичког и религијозног живота овог новог чињеника сва су на страни раздјељења. Нацсјоналне антипатије к западу — плод међународних сукоба славена са Фанатичко -религијозним сусједима својим, какови су били остатци крстоносне дружине — Ливонци, Тевтонци и др., — те нацијоналне антипатије и у овом периоду, као и у првом, допринашаху све вишем раздјелењу источног и западног христјанства. Него и овдје, као и у грчко-латинском свјету налазимо извјестне точке, у којима су се исток са западом сретали. Код славена појавише се спољне потребе. Србија и Бугарска налазиле су се у сусједству са Турчином; саме се од турчина одбранити не могоше, те зато им је неопходна била заштита христијанских држава. Русија је тада и сама безсилна била, да би могла другима своју помоћ понудити; силније су биле западне државе, а потоме славенским државама ишло је у рачун да се придруже к њима, како би лакше одупрле се непријатељу. А међутим тјесна политичка свеза не могућна је била без религијозног јединства. Заједно са политичким околностима много су допринашали дјелу сближења са западом и назори, који тада господстноваху о узроцииа разделења цркава и благородна, но једнострана жеља обште-црквеног мира. И сви ти узроци, силе, између којих једне повлачише