Сион

429

дотле, док је био убеђен да му она неће шкодити опстанку, само се је у томе варао, што је сматрао дентрализацију као нужни услов свог опстанка. Централизадија у природи нужна је неопходно ; без ње бих се природа разкомадала и прави хаос настао. У друштвеном иак животу нитање је већ решено, да ариморана политична или црквена централизација задружпих сила води на ироааст и да је ограничена самосталноет најбољи услов за развитак , узраст, дуготрајање друштвеног организма. Има природних, друштвених телеса тако снажног организма, да их једва зуб времена може изглођати. Папство беше ухватило дубока корена у масама на западу; Лаф и Атила то су дивни, у историји вечити споменици цивилизације, духа хришћанскога и варварства, идолоштовскога духа. Благодети панства несме запад заборавити, но само нам се овде навлачи питање: доклеизашто? Под којим условима, изузетцима ? Ова су питања већ решена са разних тачака гледишта; ми дакле, почем смо видели зачетак папства и његове централизације, прелазимо сада на средства, којима је Рим постигао ону свеможност у средњем веку. Апостол Павле у првој посланици Коринћанима говорећи о васкрсенију мртвијех пише овако „сије се у срамоти, а устаје у слави, снје се у слабости, а устаје у снази." Папство је зацело сејало у срамоти и устало је у слави, сејало је у слабости а устало је у снази. Да је оно сејало у слабости иотајно, сведочи нам црквена повестница и ми смо то доказали; да је оно сејало у срамоти и устало у снази, па најпосле утонуло у бездан прошлости ми ћемо на кратко доказати. Папизму су у почетку средства била сваковрсна; он је у њима потпуно успео. На западу до душе било је одпора, али грдни ратови, сградања народа најносле склонише опозицију на примирпје. Латипски епископи већином бејаху опрљани оним истим махнама, које су могли да нребаце папству. Списи Мартина и Григорија епископа Туронезких непристрас-