Сион

491

у д уху аравославне цркве, то је девиза западних научењака богослова. Наука бездвојбено је велики историски покретач; али нема примјера у историји да је она могла одједаред промјенути релнгијозна убјеђења народних маса, и ма колико била учена Германија, не могућно је ипак захтјевати да масама њених насељеника руководи јасна религијозна свјест, до које су могле доћи њеколике личности после дугог научног труда. У обштенародним религијозним покретима цјелих маса уплив науке веома је ограничен: ту дјејствују најразнороднији узроци, по изгледу можда и ништави , али јаки да на појимање народа упливишу. Чнме ће дакле у овом питању људи науке дјејствовати на народ да би у стању били повести са собом к жељеној цјели? Они морају спремити народ путем учења, разпрострањавања здравих појмова о црквеној организацији у обште, и у частности о постојећим у православној цркви Формама црквене управе. Настојећи да искорене злоупотребе, које су се у римску цркву увукле од времена великог раздјелења цркава, они морају предходно убједити своје приврженике на најјаснији и најтемељитији начин, да те злоупотребе управо и представљају собом оне особине, које данас разликују римску цркву од православне. Они ће то јамачно у своје време достигнути; јер дар учења имају. Него и то још није све. Ако хоће да прави руководитељи народа буду они морају молити се да добију дар управљања. Не креће народним масама учевност, него енергија. Они морају бити увјек одушевљени једном мисли, готови на сваке жртве и постојани при свакој незгоди. Народу је потребити јасни знак, који би га могао руководити и дању и ноћу: к положителном успјеху може водити само опредјељена и јасно означена цјел. Са стране православних при узбуђеној тежњи здравомислећих христјанских научењака запада да се саједине са православном црквом, „било би неблагоразумно и грјешно, вели прота Васиљев, да равнодушно гледају на такав благо-