Сион

482

другим речма, ако свет није на нешто већ одавно — из малена — упућен. Да би се знало, како ми стојимо у овом погледу вољни смо, да у прилог расписа министрових, кажемо неколико речи о нашем школском религиозном васпитању. Ако паша разлагања о овој ствари изазову какву озбиљну критичку дебату, ми ћемо је радо дочекати. I. Познато је, да васпитање човека бива у главноме на три начина: домаКе, школско и другитвено. Док човек прође кроз све Фазе у животу и утврди се у њему , ваља му се борити са много неприлика. У средини , између домаћег и школског васпитања, стоји ирква и њено учење, која као неки цемент, веже све троје једно за друго. Дакле најпре иде домаће васпитање. 0 њему ћемо сад и да говоримо. Неможе се казати, да у нашим , нарочито старим кућама, нема религиознога васпитања. Не, има га, али се при свем том у последње доба опажа нека празнина, коју треба сами родитељи да поправе. Празнина ова, најочитије се огледа у раскалашности млађих и попуштању старијих — дакле у поштовању. Осем тога, често се догађа, да у кући, где има по неколико мушких чељади, не уме ни једно љуцки молитву очлтати ни прекрстити се, а о главним догматским истинама ни појма немају. Колико је се пути дешавало, да млоги кум нри крштењу, не уме ни „верују" правилно очитати; дакле оно што треба прво да зна, — то не зна. Одкуда то долази ? Наравно, ни одкога другог, већ од рђавог домаћег васпитања. Он, јадник, верује и мисли да је он хришћанин, али ти сам не уме казати како он своју веру верује и у шта верује. А то је као што напоменусмо, последица нашег рђавог васпитања. Сваки је родитељ дужан да се стара о васпитању своје деце; нарочито је дужност њихова, да их