Сион

(

486

роду." Није ли то очигледно игнорисање ове науке, и управо багателисање и вере и дркве? Зашто наша школска комисија ни један пут до данас не рече: хајде да поправимо све школске књиае, него за неке расписује се награда по три пута а за неке нико неће на да зна? Ово зацело нити је право, нити ј,е Богу, ни људима драго. Па није то тако с катихизисом, него и с „црквеном историјом," која је за наше гимназије тако кратка и не складна, да се не да замислити. Што је још очитије, у њој се више говори о Лутеру и другим стварима, него о српској цркви, која бар ту треба да је мало боље заступљена. Једина је „свештена историја," која се може како — тако сносити, бар по језику, ако ни зашто друго. А зашто као бајаги и да не буде тако, кад има прилика, да и сами наставници других наука, онако испод ока — тек узреч, сами багателишу науку о вери у нашим школама, те тиме иду на руку деци, да се од ње одпаде. „Мани се, — рећи ће по неки — то су све трице и кучине; лако је зато; гледај ти друге ствари и друге науке, а поповске ти нису баш нужне, нећете ваљда сви бити попови." Наравно оваквих примера има редко, али опет има их, — признајмо! Време је дакле, да се једном одпочне у нас обрађивати и црквена књижевност, нарочито школска, јер без ње, није био ни један народ, па ни ми не можемо бити паметннји од других у овом погледу. Кад можемо трпити у школама римске класике и изучавати „Јустинијаиов кодекс," у којима се „робовање" узводи на степен правне санкције, онда зашто не бих ширили и распростирали у нашим школама и такву науку, која проповеда оаштв ослобођење? Зашто се не би учили да један другога љубимо, да се крепимо у оној вери, која нас учи једнакости и братству ? А све ово, и још више од овога, учи нас баш она иста наука, коју смо ми управо занемарили, из велике школе истисли, на срамоту целом образованом свету. Истине еванђелске и учење цркве право-