Сион

522

јавног мнења, него и даље пунише и пуне своје џепове народњим знојем, док једном крај и њихном аговању не дође. И ма да су се јепископалци трудили, да сваки напредни корак других вероисповедника а нарочито католика угуше, ипак испадне за руком католицима, да једног кардинала папског за инглиско католичку цркву добију. Што се тиче унутрашњих одношења англиванске цркве ова су: Краљ је поглавар цркве, и он притјажава сва права, која су пређе папи припадала. Он сазива и распушта синод, потврђује и извршује црквене законе, наређује избор јепископа, потврђује га, коме изабрани полаже заклетву верности, повишује а у случају потребе и смањава десетке, и годишње приходе по свима дажбинама. Он је највиши чувар цркве и црквеног нрава, њему припадају сви приходи упразњених јепархија и може све црквене особе, усљед повреде његовог краљевског достојанства, или нарушења црквеног поретка грађанском суду на осуђење предати. Он има право апелацију примати, од пресуда ослободити, јепископе премештати и границе сваке јепархије разширити или сјузити. Јепископи опет уживају нека особита права од свих других чиновника у земљи и нарочито су у црквеним односима неповредљиви, као што је и сам краљ, због чега притјажава инглиско свештенство велике привилегије, и представља једну хијерархију као што је она само под папом могла понићи. На врху исте стоје јепископи, којих у инглиској има 27, а у ирланду 10. Њихови поглавари јесу три архијепископа: Кантрбериски, Јоршки и Дублински, први је примас целе Инглиске, и први парламентарни члан; у рангу је изједначен са краљевским принчевима и крунисава краљеве инглиске. Оба друга такође носе титулу примаса, први у Инглиској у ужем кругу, а последни у Ирланду. Скупа архијепископи превазилазе у рату херцоге, и имају осим својих дијецеза, по једну црквену провинцију чиј јепископи под њима као под својим митрополитима стоје и од њих се потврђују и посвећују. Архијепископи имају