Сион

521

зев неких малих олакшица, све по старом. Тек од 1790. г. добију католици право учешћа опет на иарламентарни избор, у Ирланду, и на неке извесне мање службе. Но са растећим изображењем народа, и помоћу јавног слободпог мишлеаа, у најновије време, сруши се и та чврста зграда — нетрпљивости — других вероисповеди. Од 1828, г. пресгану свака гонења, и стави се начело, да сваки ма које вере био, може у државну службу и парламенат ступити. И последње ограде падну следеће године. Католички Инглизи, при свом јаком одпору јепископалаца, после двеста годишње борбе, добију човечанско и државно право у земљи. Али је непрестано теретила јепископална црвва народ са десетцима, које је сваки имућан или неимућан, од свију земаљских продукта морао јепископалном свештенству давати. Најтеже је било Ирландезима, који једно због велике сиротиње, а друго и због закупништва морађаху поред својих још и јепископске свештенике плаћати. Шта више из католичких прихода, беху дивне јепископалне цркве саграђиване у местима, где не беше више од 8 или 10 општинара јепископалних, а хиљадама католика једва једну једиту злозиду капелу имађаху, којој ни држава ни власник добра, нигда ни једне мангуре не хтеше у име подарка приложити. Још горчија немашшна, још грознија судба теретила је с дана на дан све више и више кукавне ирце, док нанослетку и код њих 1833. год. пе донесе иарламенат одлуку, којом се број јепископалних дијецеза од 22. на 10. не спусти, и десетци од 5 — 15. процента не смањише. Али ни у Инглиској не оста на старом. 1836. год. десетци се и приходи боље уредише и изједначише, усљед чега је неколико наредаба и одлука из парламента изашло. Било како му драго, борба старога са новим непрестано је и даље трајала. Али је све више и више јавно мнење на супрот стајало јепископима, премда ови у дослуку са аристокрацијом, апелујући на верност и оданост круни, а тобож за целокупност пркве заузети, и не обзираху се на осуђивање