Сион

520

година тачно обдржавани, и да би протестантским свештеницима сталв на пут израде парламенат и Мидлетом код краља, јеаискоиат , усљед чега се гроФ Аргиле свецки поглавар шотландске цркве са својим приврженицима свечапо погуби. И у Ирској стаде се јепископат опег обнављати. Јепископски свештеници и солдати, који се на добрима изгнатих католика беху угњездили, после малог времена беху и утврђени на истим добрима. Само Шотландци отрес.у се истих 1689. год. кад .је Виљем III. завладао престолом, кога они не хтеше пре признати за свог краља, док им није признао за владајућу цркву пресвитерску; овим се случајем јепископална црква зв навек код њих укине. На против у инглиској и у Ирландској јепископалци се стану све већма утврђавати, а тим и свој опстапак од католика и расколника обезбеђивати. По овоме акт Карла II. који слободу вероисповеди дозвољаваше, буде уништен, и парламенат народу објави, да они који нису јепископадци, не могу нигда јавне службе у држави добити. А још пре тога донео је био доњи дом одлуку, да они који би верност и оданост врховној црквеној управи одрицали, и по обредима се јепископске цркве не би управљали, неће моћи ни војничку ни цивилну службу обављати; шта више они, који су се заклели на верност, па би доцније одустали биће казњени са 500 Фунти штерл. а у случају даљег противлења изгуби ће не само службу но и сву имовину. Узалудно је се трудио Јаков II. да те претеране закључке, као и друге строге законске мере спроћу католика и расколника укине, његове толерантне взјаве онеме над виком и одпором јепископалаца. Скоро исто тако безуспешно је се усиљавао и Виљем III. да протестанте и остале вероисповеднике изједначи, само му толико испадне за руком, да 3. Јуна 1689. г. јелисаветине строге законе у смотрењу једнакости поништи. Но што се тиче католика, остане, изу-