Сион

515

душу у руке свог небесног оца за спасење човекова рода, те тако измирио грешно човечанссво са увређеним божанством; али на ведику жалост, небдагодарни синови Адамови уоиште још неће да признају неизмерљиву добродетељ, коју им је донело Христово пожртвовање, него се непрестано гложу међу собом, и оне благодети, којим их је украсила Христова смрт изопачавају и много пута на убијствене цељи употребљавају! Вели се, да је човек најусавршеније створење на овоме свету. То стоји, али како да се то сложи с његовом поквареном нарави? Одкуда произлази да човек на свету врло често игра жалоснију улогу, нежели безумни зверови ? Зашто зверови, сљедујући своме природном нагону нигда проузроковати немогу толико несрећа, општих беда, колико их много пута проузрокује једно једино извесно лице? Зашто разумни човек, толиким врлинама и ванредним својствима снабдевен да живи неправилпо, да се троши у дангубним препиркама, свог брата да узнемирава и неда му често да дахне ? Зар није ли с тога, што су многи људи грехом заражени, постали горди, неблагодарни, што се стиде дичног, хришћанског имена , и што мисле да су они неограничени цареви овога света ? С таким мислима, у таком расположењу, лако се прекорачују границе умерености, једним кораком долази се до крајности и пада се у бездан заблуда. Запад је преживео свакојаке муке; претрпио је верозаконска гонења, навале дивљих чопора, насиља нечовечног племства и најпосле искусио је благодети св. инквизиције! Ова искушенија била су му довољна да се обнови и једаред за увек уреди. Па какви живот он сада ужива? Наш задатак није да прегледамо његов политични живот, него да бацимо летимице наш поглед на његов морални живот, који је зацело заслужан највећег сажалења. Нама на срцу лежи сама истина, па зато недамо се слепо варати у заносу; ми смо непристрасни и хладнокрвно о западњем свету судимо. Ко данашњи 33*