Сион

571

а таквих свештеника бидо је увек, особито код немаца. Њихова је цељ била само, да се постигне светска сдава, да им се народи робски покоре и да се папска столица подигне на развалинама свију престода и Христом ујамчених права осталих архијереја! Апостоли су имали подједнака права, архијереји су њихови насљедници; чином се неодликују, но јединствено положајем и древности својих престоница. Немачко свештенство било је кивно на Методија због многих узрока. Живот Методијев и славенских свештеника био је непорочан, а живлење латинско-немачког свештенства тамно, како нам сведочи истинска повесница оног доба. Славенски апостоли видали су ране човечанства и себе прегоревали за општу корист цркве, а њихови супостати рушили су и онај део морала, што беше остао непокварен у ошнтој раекалашности. Побожност је била вавек трн у оку злобника; врлине честитих свештеника служе за укор неваљалцима, па с тога и немачко свештенство и н>ихови епископи, а на челу им архијепископ Солиградски Адалбин почеше јавно роптати против Методија. Ењаз Еоцел, који је после смрти свог оца Привина владао над Подравином, 868 год. кад се је св. Методије у Риму бавио, преко својих посланика беше замолио папу Адријана II да му одправи Методија. Папа се одазва Коцелу и писмено овако му одговори: „Не само теби, него и свим славенским покраинама шиљем га (Методија) учитеља од Бога и од св. апостола Петра." Чим се Методије поврати из Рима, народ са свих страна нагрну к њему, презирући латинске свештенике и њихове обреде. Па како да не попуцају од једа латински архијереји ? како да не употребе сва могућа срества, намером да разчине днвну зграду, коју беху подигли славенски апостоли ? Непрекидно су у Рим стизале крваве тужбе на Методијев рад, изобличавајући и његову личност и челичан карактер покршћених славена. На римској столици да је био одважан, побожан човек, немачко свештенство неби успело , али на велику срамоту Христове цркве, на Петровој престоници седио је млитави папа Јован