Сион

562

Да, тако је, тако заиста бива са понеким човеком, ад' не са сваким. Има једна свечаност, има једна прослава, коју по неки покојник и после себе оставља, — а то је: лепа успомена у другова и пријатеља његових. Има још нешто, што на мртвој глави покојниковој лежи и дивније блиста, него ма какав сјајни венац славе времене, — а то је: честан труд, користан рад и у опште добра дела покојникова, која су успоменом и корисним ооследицама вазда најтешве везана за таквог покојника и која му собом плету не увели венац: као брижљивом оцу породице, верном супругу, искреном другу и пријатељу човештва и неуморном раденику напретка општег. Таква свечаност, така прослава грли сада и овога нокојника. Свештеник Никодим ПетровиЛ, проФесор богословије, рођен 1841 год. у селу Јунковцима округа крагујевачког од имућног и општепоштовавог родитеља Радована, прве дане безбрижно је провео под закриљем честитога родитеља свога. Но баш онда, кад наступише озбиљнији дани за учење и образовање карактера, кад се изискиваху повеће моралне и материјалне жртве, — млади Никодим беше остављен себи самом, јер честити отац његов, као и млоги ваљанији опдашњи грађани српски, због тадањих смутних политичких неприлика, допаде гонења за своју честитост и за непоколебљиву верност према своме законитом Господару и књазу. Но Господ, отац сирих и убогих, не остави без закриља осиротелог младића, у коме предвиђаше доцнијег честитог и вредног раденика духовне просвете наше. Нађе се добротвор, који кадар беше да у младом Никодиму оцени тврду вољу и дар у науци, па узе на себе да га материјално потпомаже, не рачунећи на то, да ће му се доцније моћи савесно вратити жртва његова. Овим начином потпомогнут , доврши покојник шести гимназијски разред и ступи у овдашњу богословију, у којој,