Сион

602

времена, ни икакви тешки догађаји, који у току тог страшног времена падаху на н, и на ове бедеме — несрушише га. Па како после овог да не применимо ону пророшку изреку богодухновеног псалмопевца и на овај вештаствени ковчег божије светиње ? Како да заједно с њим не ускликнемо: „Бог је био на овоме месту, те је с тога остало невредимо! Бог му је аомагао утро заутра ? Да, бл. хр. путови су промисла божија иеизсљедими. Господ чува своје верне и промишља о њима за даље , па ма да их често подвргава за грехове различним искушењима и тешкоћама. Кад оно полумесец нзађе са свом својом дивљом четом на Косово, то не беше борба турака у борби против Срба, већ то беше борба полумесеца са крстом, — алкорана са јеванђељем. Господ није завештао својима вернима, да с оружјем и сабљом разносе име његово по свету, већ са крстом и јеванђељем у руци. Па зато Србину, у то злобно доба — кад предвиде над њим надмоћније дивље снаге — ули у главу дивну и дубоку мисао, да подиже цркве и олтаре, као места за божије становање, одкуда ће му он раније или доцније помоћи. На месту боишта, на коме та иста борба иноверних беше у борби с православном децом цркве Христове — сазида се и овај мали храм божији, а у знак јемства и бриге божије за будућу судбу православне деце и цркве. Но као што свашта, што се намењује за узорите и високе цељи, — тако и храм овај заједно са градом, претрпио је све оно, што се само могло удесити за његово унижење. Место сјајних хришћанских свећа до скоро у њему беху пушчани фитиљи ; место тихог ароматног дима и мириса од хришћанских кадионица — он беше напуњен димом и мирисом праха и олова намењеног за рањаво и незлобиво срце србиново; место јасног и умилног гласа од звона, који данас буди хришћанина на молитву и изазива у души и срцу његовом хиљадама милих нада и успомена — он беше накићен турском стражом, која виком својом и ноћу и дању параше и