Сион

595

рије, па ову позвати за судију и онда, кад реч иде о монастирима. А шта нам казује историја? Она нам отворено прича, да за прва два и по века хришћанска не само није било калуђера већ нико није о њима ни сањао. Било је, веле, аскета, аодвижника, као што је и у старом завету био пророк Илија, Јован крститељ и други. Но аскети и монаси то су две ствари сасвим различите. Јест истина да су и аскети наметади на себе тешке и велике посте, дуготрајне и честе молитве и одавали себе на служење општем добру и благу у свима могућим видовима и потребама људскога живота; али су они све ово упражњавали од драге воље своје, нити су на то давали икакве Формалне заклетве а много мање кидали везу са својом породицом, браћом или друштвом. И ово беше баш онда, кад је хришћанство било у најлепшем свом јеку. А монашество ? Оно се јавља тек на крају трећег века па и то по чисто спољашњим побудама. Неки људи, који нису могли да трпе притешнења и гонења, утекоше у пустиње и планине. Самоћа и мирноћа ова у пустињи беше им по срцу и по нарави, те с тога и остадоше тамо да живе раскинувши везу са свачим што је било и остало у свету. А ово и беху први калуђери. Јест истина, да је такво монашество нашло многих посљедника из свакога друштва и сталежа хришћанскога света, али опет зато није се одједанпут распространило ни свезало у овакву Форму у каквој га сада видимо, а много мање оградило нарочитим уставом и неизменљивим правилама. Па с тога с погледом на овакве и овима подобне историјске податке, није тешко доћи до закључка, да се и у наше време хришћанско дрјштво може обићи без оваквих манастира какве ми сада имамо, а да у исто време не изгуби тип правог хришћанског друштва по духу првих векова хришћанства. 2. Други опет веле: па хајде нека би било и тих монастира и тих калуђера, — начас им и њихов живот и њихово испаштање; али на што да су у њиховим рукама 38*