Сион

596

толике земље и толика имаћа, аа још да им и држава иде на руву и да их потпомаже ? И ево нове побуде , по којој други мисле, да обстанак монастира нестоји у логичности и природном положају. И заиста монаси искључују себе из обичног светског друштва, беже од његовог живота и рада, одричу се од свију земаљских интереса који склапају људе у друштва, одричу се од другова, од сродника па и од иородице — овог темеља, на коме се зида друштво и држава па и опет држава сматра за дужност да их подржава, потпомаже, да им даје помоћ и да брани такво друштво , које својим обетима освештава правад противан и друштвима и државама! И да ли држава поступа логично, веле ови људи, кад узима у заштиту такво страно друштво ? 3. Трећи веле: та још би се некако могао човек и да помири са том некорисиом по државу установом кад би бар монастири и монаси нашег доба били верни идеји старог монашества. Истина, да је та идеја једнострана, ал зато идеја висока, сваког штовања достојна, којој тако лепо и ревносно служише стари, прави калуђери. Али нема ни тог код данашњих калуђера. Какви беху први калуђери а какви су садашњи ? Први кад даваху обет да ће сиротовати, трпити глад и жеђ, сносити сваку оскудицу и невољу, давали су тај обет искрено и затим делог века остајали према њему верни и непопустљиви; а монаси нашег доба дају обет тек онако само ради Форме, а за тим у целом даљем животу њиховом противорече своме обету на сваком скоро кораку и у сваком свом раду. Они први монаси ако су бегали од помамних и бесних овог света, зато су бар за шпецијалну своју дужност сматрали да примају к себи болеснике и рањенике и да овима служе и трапезом и својом негом. А ови садашњи у место болница радије зидају првокласне гостионице, где би могли дочекивати многобројне посетиоце и богомољце, и, наравно,