Сион

597

да од ових извуку што повише на обитељ , у коме случају врло радо узимају не само што крупније од богаташа, но и крајцару од највећег сиромашка. Они први нису се либили сваковрсног поштеног труда и рада, те тако да сами себе од свог рада издржавају и хране; а што им је од таковог свог сонственог рада нриостајало, нису се стидели да га соаственим рукама или на својим нлећима однесу на аијац и продаду а у цељи да за паре, које одтуда добију, купе хљеба и раздаду сиротињи. А ови наши радије се обазиру на плату државну а још више на помоћ и милостињу православног света , а већ да и неспомињемо сваковрсни обрт и пољску привреду, којом се они по ваздан баве за увеличање материјалне своје користи. Они први нису хтели ни од родитеља да узму ма што, што им је од преке потребе било нужно за живот; а монаси нашег доба готови су да приме сваке дарове (па ма то било и пз руке јуродивога) те намештају своје ћелије као кабинете каквих размажених богаташа. Они стари живели су у непрестаном труду и раду тако да се преко целе недеље нису имали кад да виде једап с другим, осем што недељом и празником долажаху у свој братски храм ради друштвене молитве и св. причешћа, а иосле се опет разилазили по својим ћелијама на посао и молитву; а ови садашњи, место самоће, радије траже и скупљају друштва да се позабаве и развеселе, а богме често и вароши посећавају, да се покажу и да се у кога позагледе. Они стари носили су хаљине, које беху опредене од козје или камилске длаке, и које беху и оштре и уске, да су једва покривали с њима своју наготу; а ови садашњи носе Фине па често и свилене хаљине украшене црвеним и свиленим поставама, те под видом црне расе изгледају кадшто као какви најбољи јевропски кицоши. Па тако ти је више или мање и у свему другом. Па је ли могуће, веле ови људи, трпети такво монашество, које је у свему издало своју идеју?