Сион

Јј99 ф све монастире и монахе уопште но само на поједине богатије монастире и на старешине њихове. Но има друга врста монашества која није ни у каквој власти и која је оптерећена и трудом и сиротињом па богме и строгим „послг^шдннем." Па шта вам се чини, драги читаоче, да ли бар ове остављају на миру? Да ли бар њима дају могућности да живе на подвигу и ревности за славу божију ? Не! И овима подвижницима читају лекцију: „прошло је веле време кад су се људи испаштали у пустињи, међу дивљим зверовима и гудурама. Данас је сасвим друго доба. Ако хоћете труда и подвига, наћи ћете тога још вишеусвету; ако хоћете подвиг љубави хришћанске, и то можете наћи у свету више него докле допире ваше монашество. Еад прва три века хришћанска нису сметала подвиг аскетима који некидаше своју везу ни с породицом ни друштвом па још код онаквих спољних тешких неприлика: то шта може сметати вама у данашње време? За оне који траже самопрегорења широко је и у свету поље за подвиг по снази и сретствима њиховим. Та и онако мало имамо радних руку и ваљаних раденика! Какав би диван подвиг био за монаха — пустињика, кад би н. пр. он изашао да разноси свет јеванђеља по простоме свету и да треби оне грдне празноверице и заблуде, којима је преиспуњена маса народа? И ако се поред овог сетимо, да сад нема оних спољнух узрока због којих су монаси излазили из света и бегали у пустињу: то и нехотично морамо доћи до закључка, да потребност монашества у садашње време, баш и кад би оно било на свом месту — подлежи јакој сумњи." Тако суде поједини људи о монастирима и монасима и такав закључав на основу тог суђења изводе о њима. Но да ли неће бити веома рано изводити такав одсечан закључак ? Да ли се неће наћи што друго, о чему би требало најпре поразмислити па онда изводити закључак? ( настдвиђе се).