Сион

614

живота и желе остатак својих година посветити искључиво ономе, који је и почетак и крај свакој ствари под небом, па и човеку. 2. Тако су исто без основа раздози и оних. који веде да држава и друштво неупутно раде, што не само признају већ и потпомажу нанастир и монашество. Јер ако игде то задедо код нас веома је мада и готово никаква стварна помоћ, која се на опстанак ових бедних мученика пружа и указује од државе. Напротив држава је у неку руку спречавада и спречава њихово умножавање. Тако код нас за монахе постоје ова правида: 1. Нико не сме отићи у монахе, ако је нешто запдео у општини иди грађанству, па ово није размрсио. 2. Нико не сме отићи у монахе код живе жене, ако није законпто разведен. 3. Ако би ко поступио у монахе од чиновништва, губи пензију, коју би од државе у првом свом сгању нримао. 4. Монах не може бити одборник нити изабран за скупштинара. 5. Не може имати сопствености, па ни с новцем, који се код њега затече, није вдастан по вољи расподожити ни отуђити га. 6. Не сме предазити по својој вољи из манастира у манастир, већ мора живети онде, где га вдаст одреди, па ма то друштво и не бидо по његовом грпу. 7. Не може из тог стања као монах изаћи никада, а ако би сановдасно изашао, нема права на женидбу никад. 8. Радиће и сдужиће у ианастиру, а за цео тај рад и сдужбу прииаће годишње пдате 1000 гроша, па и то ако ииа у касв тога иаиастира; а ако нема — ништа није ни било, и тд. и тд. Па ако и после овог ииа људи, те их духовна слобода вуче, да по примеру старих подвижника иду у тај ред људи и да такво стање цене више него грађанску сдободу, то зар