Сион

634

свуда; па то видимо и у југословенским земљама: према томе да кажемо неколико речи о значају, какав имађаше иравославна дрквена јерархија у југословенским земљама , и о стању, у каком се она данас налази. У крајевима, где јужни Словени не састављају политички самосталну целину, православна црквена јерархија дуго време имађаше велики значај у народним делима и јак утицај на црквене и школске интересе својих сународника. Тако беше у јужним областима аустро-угарске царевине и у свима областима јевропске Турске. У Аустро-Угарској православна српска јерархнја за читавих 180 година заштићавала је своје црквене привилеђије, народне Фондове и школе од присвојавања немачкпх и маџарскик управљача; у Далмацији је она вршила ту улогу у борби с талијанским елементом. Овакав значај црквене јерархије у југословенским земљама аустроугарске царевине побуђује нас да обратимо пажњу и на њен данашњи положај. До скорог времена све јепархије у аустро-угарским земљама беху под врховном влашћу српског патријарха, који седи у Карловцима. Но аустро-угарској влади 1866. год. испаде за руком оделити чисто румунске јепархије од чисто српских: четири првих добише засебног митрополита, станујућег у главном граду Трансилваније, седам српских осташе при саом патријарху. За тим у последње време Далмација и Буковина, које помоћу својих јерарха стајаху само у личној свези са српским патријархом у Аустро-Угарској, сјединише се не за дуго у једну административну целину, Том поделом православних јепархија у аустро-угарској царевини на три цркве постигоше се два циља: задовољиле се жеље двеју оделитих народности, српске и румунске, и извршила се у СФери црквеној политичка подела царевине Хаисбурговаца на две половине: немачко-словенску Цислајтанију и маџарско-словенску Транслајтанију. У првом односу отцепљење српске цркве од румунске беше корисно тим, што се прекрати супарништво између ове две народпости при избору нових јерарха, спорови о њиховим општим правима на црквене Фондове п судари у управљању народним школама. Но та иодела угодила је и тајним жељама маџарских и немачких управљача: впдети Србе и Румуне са свим раздељене једне од других у ннтересима, који су их могли свезивати и којп су били противви интересима господујућих народности. Но ипак, колико је мени познато, маџарски народњаци ту се преварише у својим рачунима. У прво време поделе својих цркава угарскп Румуни а Срби имађаху много спорова при дељењу смешаних насеља међу јепар-