Сион

653

чити памети!" И његова душа онако поверљива, онако простодушна, пати и страда, а у страдању изговара: „нема иравде на свету !" Да, нема иравде на свету — то је опште мњење о оном пространом пољу народног живота, где, веле, да је тако лако подвижницнма вршити своје узвишене подвиге. „Правда је остада код јединог само Бога," изговара он, — а тражи Бога изван тога обичног живота пуног неправде и зала на свакоме кораку; и кад осети даје одрешен од оне везе, која га у животу овом веже, он хити да живи за правду — за Бога, и иде да живи рад Бога, ван обичног свецког живота — у манастир. Није лако у данашње време , као што није било лако ни пре, наћи потпоре за право и истинско добро , не само код сељака , већ и код људи образованих, који се тако узносе и хвале својом научном и моралном превагом над простим и неотесаним сељацима. И заиста изнађите ма какав подвиг или ма које добро дело , које би за своје остварење захтевало у садашње време мање јенерђије, мање борбе, или које би нашло за себе више искреног и општег расположења, него у ма које старо време! Ево на прилику нашао се човек, који из ревности на спрам општег добра и блага, узима на себе дужност да сакупи коју новчану помоћ у корист ма каквог доброг општег дела, — рецимо на прилику на подизање школа у Старој Србији. Он се за то заузима ватрено; иде од једног до другог с деликатним приступом , с лепом речи, са срдачним разлозима и доказима, — али ни одзива ни сачуствија. Но и ако овде онде склони кога да што запише, ипак свуда наилази на непријатне и хладне призоре. Он види како људи, баш и доброг стања , преко срца записују који цванцик или рубљу, па и то више ради тога да отисну беду из куће. Један ће пресећи његов говор о пожртвовању и рећи ће „то није наш посао! идите господи и научењацима." Други ће рећи: „та не зна човек, на коју страну пре да. пружи тај новац! Невоља и потреба друштвених има доста и око нас. Подај овоме, подај ономе — па се богме већ досади." У скупљачу већ нестаје стрпљења: његова ревност мало по мало хладни и он с тугом и уздахом долази до закључка, да је другатво глуво наспрам свега оног, што не гњави његову шпју и не шапће на ушима о његовом соп-