Сион

б^>8 с јеретицима и за какву и назвада га је света црква а и данас назива иравилом вере. Но зар може ко и помислити, да вера света није и данас први услов хришћанину за хришћапски живот? Вером се ми прерађамо, те постајемо синови цркве Христове, сједињавамо у тајннству светога причешћа са Спаситељем нашим Исусом Христом. Вером добивамо благодетне дарове св. Духа, помоћу којих напредујемо и растемо у добродетељи , а тим самим постајемо учесници царства небеског. Без вере, дакле — те небеске кћери, нема и не може бити ни оправдања, ни очишћења, ни освештења. Без ње, човек би изгубио име правога човека! Такав исти значај има по нас вера и кад је расматрамо у животу грађанском. Ко , ако не вера света, научава нас, да сам Господ подиже на престо владаре народне и управља преко њих земљама и пародима? Ко, ако не вера снета, казује пам, да и свакога од нас жребије и судба стоји у десници Свевишњега, и да смо с тога и ми, без икаква оговарања , дужни добросавесно вршити сваки своја звања и опредељења, на која смо позвани ? Одузмите ова, убеђења од грађана, и ви сте им онда одузели оно, што саставља главни I услов домовине и државе. Јер без таквих убеђења, нема грађанина, нема и не може бити правог отачаствољупца! Друга главна и узвишена врлина св. Николаја —- то је самоирегорење. Оно обила собом и његово смирење, иодашност руке и телесно уздржање , те му с тога и поји света црква: „стАЖдлг еси смирениемг ешсокда , нифетом богдтда". Бе; ове врлиае, човек хришћанин, и ако је препорођен вером у тајни крштења и сједињен са Исусом у тајни светога причешћа, подао би се изнова иохоти илоти и гордости житејској, а с тим би помрачио благодетне дарове божје и постао мртав за своје духовно-наравствено напредовање. Није тешко уверити се, да је тако исто нужно хришћанину самоирегорење и у животу друштвеном. Помислите само