Сион

062

земаљска дропадају, престоли се руше, вдасти и достојанства продазе, богатства ишчезавају, једном речи све на овој земљи пролази, све ишчезава као дим, као прах пред лицем ветра, а престо живога Бога утврђен је на непорушљивом камењу, царство његово трајаће од века на век, и блажен је онај, који се- још овде удостоји духом бити у томе царству. Зато достојан свештеник и који у истини појима своју свету службу, свагда кад приступа ка св. жртвенику и престолу, да принесе бескрвну жртву о својим и људским греховима, приступа са највећим страхом и богопоштовањем, јер и он тада чује речи из нламене кунвне Мојсеју речене: „изХи сдпоги ткод, лгксто бо \\л немже стоиши скато естг," т. ј. очисти душу и тело твоје од свега земаљскога и умом узноси се к Богу. Тако свагда поступа достојан свештеник, тако ради истини слуга божји! Но у колико је звање свештеника велико и свето, у толико је оно и тегобно и одговорно. Давати рачуна о својим греховима па и о греховима других није и не може бити лако. Ад зато велика одговорност пада и на оне душе хришћанске, које чувши од свога свештеника речи и вољу божју, не управљају живот и дела своја по њима, већ се већма поводе по телесним страстима овога света. Ево како о томе вели св. књига: „Зар не знаш шта је свештеник, анђео Госиодањ јест, и он кад говори своја, ако га не слушаш, знај, да не њега не слушаш но рукоиоложившег га Бога." Ево одговора свима онима, који не слушају, не поштују речи својих свештеника, кад им они у име Бога говоре. Тако дакле бл. браћо моја, од сада живот мој као вашега свештенива биће посвећен једино Богу на службу, а ја ћу се трудити, да Господу нашем служим у ареаодобију и аравди и чистоти душе моје, те да тако поверене ми душе хришћанске настављам у свему оном, што ће им на овом свету принети истиниту радост и срећу, а на оном вечно блаженство. Ви пак, који сте великодостојници земаљски и у