Сион

664

пода нашег Христа. По речма н. пр. Ренановим „чемер и непријатпост поступпо владаше душом Исусовом; он почиње иа све стране насртати; беседе његове постају досадне" и т.д., те читајући овакове пресуде с иочетка би помислио, да је писац знање своје у том погледу из непознатог неког врела црпао , где се о оеоби прича, која ништа општег са списатељем нашим нема, изван имепа и места деловања. Но и ово није, почем писац говори, да „поражавајућа" открића своја на том истом јеванђељу оснива, у ком сваки, који очњег вида има пацртапу особу виђа у толико од нацрта Ренановог различиту, страховиту и нуну нротивности тој сличности, у колико је различита светлосг сунца од изгледа димљивог зрака. Међу тим ко између оних, што негда јеванђеља читаше, ону доиста божанствену моћ не почувствова, са којом дише молитва Христа Спаситеља небеском оцу свом, пред што ће време страдања његових настуиити: „Оче! дође час, прослави сина твог" и т. д. (Јов. XVII.)? Пак шта! као што Ренаи суди, цела ова глава, ништа друго није, већ само избор речи и празна риторика!... Но и то је још мало: по мњењу његовом Исус је при крају делања својег у разне наравствене погрешке упадао; тако н. пр. за време последњег бављења свог у Јерусалиму постаде он удеоником иросте обмане, која учини почетак повести о ускрснућу Лазаровом. И ми смо слободни овде изложити од Ренана стављено објашњење чуда ускрснућа Лазаревог, да покажемо истом, колико су немоћне тежње нагаег писца, да чудесним збићима јеванђелским пода правди нрикладно тумачење. „Витанијска породица (Л.азар и сестре овог) —писац говори— обожавала је Исуса. Лазар је, као што се прича, полестан био, и Исус је усљед вести, коју је он од уплашених сестара добио, Персију оставио. Радост Лазарева због неочекиваног доласка Ису совог пријатан свршетак болести његовој дати могаше. А п то бити може, да је жарка жеља страснвх љ§ди ових, у намери запушити уста онима, који божанско посланство Исуса