Сион

(385

ДРЗ 'кчије себе назвати, него онако, што сам у самом делу, т.ј. хришћанка." И кад је затим тамничар заповедио, да јој оца њеног на њене очи прућем бију, она је горко тужила и плакала, но та жадост и туга неје могла њену веру изменитп. Постојанство хришћана у исповедању вере видело се у том , што деца не слушаше заповести родитеља својих, те тим навлачише на себе јарост његову, и онп их жестоко кињише и мучпше. Они истериваше децу своју из куће, искључиваше их од насљедства: сами својим рукама предаваше суду децу своју, па и самим мучитељима. Дијоскор отац св. Варваре, сам је својом руком одрубио главу великомученици. На такве поступке родптеља, одговараше деца трпљењем, постојаношћу, и не злопамтише, но радо страдаше на земљн у најжешћој муци, само да славни венац мучеништва добију. „Деца (за веру гоњена) презираше очино насљедство, да сачувају само праву веру у срцу свом чпсту, и да могу добпти насљедство Господа," пише Арновпје. У породицу хрпшћанску снадали су и робови. Ма да неје црква била у праву и власти, да њихово политичко стање побољша, опет је она њих удиљ сматрала, као чланове једне и исте породице. Куд је год Хришћанство продпрало, свуд је ропства нестајало; учење апостола Павла, да по Хрпсту нема разлике међу Јудејцем и Јелипом, Варваром и Скитом, робом и слободним, но Христос све је у свима (колос. 3. 11. Гал. 3. 18), представљало је стару породицу са робовима заједно, у новом виду; вера у свеопште призвање и искупљење поравнала је оштро противуречије, које је дотле постојало међу слободнпм и робом. Сви чланови сматрали су себе као децу једног општег оца небесног. Хришћанска господа гледала су да постану њиховп робови оцеви и матере, и средством праве љубави к њима, придобили су праву послушност. С това гледишта јасне су нам све бриге хришћанске господе о материјалном и духовном стању њихових робова; тако н. пр. онп су учили своје робове ма каквом занату илн вештини, како би онда кад слободни буду себе заранити могли; гледали су да њихово срце облагороде — духовно — нравственим васпитањем. „Ми јавно говоримо, нише Ориген против Целза, да идемо на то, да изобразимо све људе у слову божјем; с тога предајемо младим људма наставе, што њима приличе, и руководимо робове, како да се добију благородна чувства и да се посредством божанственог слова (св. писма) ослободе." Та слобода састојала се не у уништењу службених одношаја, но у том, што је Јеванђеље повраћало робовима човечанска права, и у томе тако је задовољавајућп успевало, да ропство, ма да је још за