Сион

687

олакшаваше прелазак у самостадан живот. Еад кад су хришћански робови откупљени били од поганичких владалаца на дрквени рачун, — иначе каже се, да је то понижење дошло до злоупотреба; јер неки робови крстише се и молише општину, да их откупи не из нужде, но за какву добит. Свети Игњатије имао је по свој придици то у виду кад је писао: „Ви (робови) немојте ићи на то, да се на општп рачун откупљујете, те да се не покажете као робовн лакомства." Таковп откупи од стране општина црквених учесташе онда, кад су слободни постајали робовима по старом војничком праву. На ту цељ одређен је био неки део црквеног дохотка, ако не имадоше повца чим би откупили робове, онда не штедише ни златних, ни сребрних крквених сасуда. Ту свезу хришћанских господара и робова, поганици осуђиваше, и философ Целз рођени подмигач наводи, да је код Хришћана постојало правило — да се састави општина из неспособних људи; а то зато вели, што у његово доба неје било међу Хришћанима много знатних људи, учених и богатих. У осталом на основу тога и других прпмера, не треба мислити, као да се стари Хришћани у свакидашњем животу особито разлнковаше од поганика, који их окружаваше, као да је св. вера служила за преграду међу једнима и другима у невиним и допуштеним одношајима. Осем узакоњених Господом закона вере и наравствености, за које би Хришћани радо и сам живот свој жртвовали, спољашњи одношаји у еветским делима Хришћана и поганика имали су општи основ. У неком Диогнету писаном писму стоји: „Хришћани не одликују се од других људи ни језиком, ни занимањем; знај да они немају својих градова, ни свог наречија, но живе од чести у земљи грчкој, од чести међ варварпма, где се који нађе, држећи се ондашњих обичаја у ношњи, радњи и другим предметима свакидашњег живота, с тога им се сваки диви и чуди." Но дух хришћанства, који је све проникнуо и осветио , па и само најнезнатније у домаћем животу првих Хришћана, био је узрок, што се све код њих у другом впду представљало, него ли код поганика; он је стварао од демова верних храмове, у којима се свакидашње и сваког часа приносила пријатна жртва Богу — живот сасвим Богу посвећени. Да је то тако видеће читалац даље у нашем разлагању. У јутру кад је стари Хришћанин с постеље своје устао, пре свега прекрстио се. Иначе чинише то они при свима случајевима, тако рећи при одласку и доласку. Тертулијан вели: „Полазимо ли или долазимо, облачимо ли се ил обувамо, умивамо ли се ил за трпезу седамо,