Сион

702

грађани, који се ту десише. Сто је намјештен за 18 особа; посједало их осам, а остада мјеста остају још нразна: она су за поглавитије сељане. Показују се на собна врата позвани сељани, нијекају се најпре , а нослије се нуткају као младе неве, — рекао бн иду на суд. Прост је сасвим узрок таковог затезања нашег Буковичанца: за њега је владика божји намјесник на земљи, те пред њим се као пред светитељем клања, он га толико поштује, да га не би хтјео ни сјенком својом узнемирити, и као такав он се #оји и кораком својим ићи и гласом својим говорити, а камо ли сјести за једну трпезу с владиком. Да није било владичиног охраб рева не би, мислим, за дуго још посједали били. Каква их је дивота за столом гледати! Мушка лица, јуначке прси, накићене прекрасним о,з]'елом и свијетлим оружјем представљали су дивну слику српских соколова. -• До печења прошао је ручак готово ћутке: тада'ће владика дигнути чашу у здравље пароха, тутора и свију осталпх сељана, захвалиће им на дочеку, препоручиће им међусобну љубав, љубав к цркви својој, пооштриће их да не забораве благољепије црквено и тиме ће им заменити сваку срећу, напредак и дуго живљење. Одушевљени усклици сутрпезника утишаше се, кад попа диже чашу да напије владици, да му сретан долазак честита и да изјави жељу његову и његових парохијана, да их још за време владичења свог посјети неколико пута. Неизбјежно „тон деспотин" завршује орацију попину, послије чега иду здравице појединим гостима. Први многољетствени усклик дао је знак онима, што су на пољу ручавали, да је прва половина ручка готова и да сада иастаје друга половина, која је весељу посвећена. Замеће се „коло" од момака и левојака. Дивно коло , српска забава! Има ли предјела гдје Србин живи, а да кола свога нема ? Најпре се неколико њих ухватило, најсмјелијих, за тим мало по мало увеличава се број играча толико, да се и друго коло хвата. У средини кола најваљанији је играч у селу са најваљанијом играчицом, који особитим неким начином играју и играчица ће по кад кад такав гигантски скок да ироизвађа, да би прва париска балерина морала застидити се од наше буковичке балерине. Као што је Буковкињи јуначан отац и брат, тако ти је и она у свему јуначна, пак јупачна јој је и игра, да се чисто човјек, који је по градски васпитан, дивити мора. Немачки книксени и Француски реверанси њој су непознати, она ти умије јуначки скочити на чптав аршин од земље, пак чуди се лацманче! — Уз коло иде и пјесма, коју један почиње, а други при-